Otadžbina

526

ВЕРЕНИЦИ

«Ја сам увек гледао да своју дужност чиним, па и са својом великом незгодом, али кад се тиче живота....® «А кад сте ви дошли цркви, м рече Федериго још озбиљиијим гласом, «да примите на се ту дужност, да ли вам је она дала јамства за живот ? Је ли вам она казала, да дужности скопчане са том службом нису везане ни са каквом преноном, да у њој нема никакве огхасности ? Или вам је можда рекла, да где почиње онасност, тамо пресгаје дужност? Или зар вам она није изриком противно рекла ? Зар вас није опоменула, да ви идете као јагње међу вуке ? Зар ви нисте знали, да имају насилници, којима се можда неће оно доиасти, што се буде вама заиоведило ? Онај, од кога имамо науку и пример, коме подражавајући дајемо се именовати и именујемо друге иастирима, кад је сишао на земљу, да сврши своје звање, је ли он можда ставио условље, да му живот буде обезбеђен? А да би га обезбедили, да би га, велим, сачували који дан дуже на земљи, а на штету милосрђу и дужности, зар је потребно било свето миропомазање, полагање руку, тајна свештенства? Довољан је свет, да нам даде ту врлину, да нас научи тој науци. Шта рекох ? Ох, срамоте ! Сам свет одбија је; и сам свет има своје законе, који прописују зло као и добро, и он има своје еванђеље, еванђеље гордости и мрзости, па неће да се каже, да љубав к животу буде разлог, да се погазе његове заиоведи. Он неће, па га слушају. А ми! ми синови и ироповедници обећања! Шта би било од цркве, кад би као ви сва браћа говорила? Где би она била, да је у свет дошла са таквом науком ?» Дон Абондијо стојаше с обореном главом; његов дух налазаше се међу овим разлозима као ниле у канџама јастребовим, које су га издигле у непознате висине, у зрак, којим никад није предисало. Видећи да мора нешто одговорити, рече с усњвеном понизношћу :