Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц II

52.7

((Пресветли господине, ја сам скривио. Кад се живот ие сме узети у рачун, онда не знам, шта да речем. Али кад човек има посла са неким л.удима, који имају у рукама власт, а овамо неће да слушају разлоге, све кад би и хтео да се јуначи, ја не знам, шта би тиме могао добитн. Оно је такав господин, да се не да ни савладати, нити се може с њим иогађати.» ( ( А зар ви не знате, да је трпити за иравду наша победа ? Па ако то не знате, шта онда проноведате ? шта онда учите? какву благу вест благовествујете сиромасима ? Ко иште од вас ; да ви силу силом иобедите ? Заиста, неће се једном од вас питати, да ли сте знали силне притегнути на дужност, јер на то нити вам је даг налогу нити начин. Али ће вас питати, да ли сте унотребили средства, која сте имали у својој руци, те да чините оно што вам је прописано било, на и онда, кад су продрзљивци хтели то да вам забране.» «11 ти светитељи чудни су људи,» мишљаше међутим дон Абондијо; „цело би се могло на то свести, да је њима више стало до миловања момка и девојке, него до живота једног сиромаха свештепика." И што се њега тиче, он би са свим био задовољан, да се разговор свршио ту; али виде код. сваке почивке кардииала, да као очекује одговор, исповест или иравдање, једном речи, ма што. ( (Ја и онет кажем, преосвештени господине," одговори најпосле, (< да сам скривио.... Нико не може себи улити храброст. )) «А зашто сте онда, могу вас запитати, примили на се службу, која вам налаже борбу са страстима свога столећа? Али ћу вас да питам, како вам ие надне на ум, кад вам у овој служби, сад како сте да сте у њу ушли, треба храбрости на иопуњавање ваше дужности, да ће вам је поуздано он дати, кад га за то молите ? Зар ви мислите, да су сви они милијони мученика ро-