Otadžbina

В Е Р Е 11 II Ц И

520

баш и сами ми, имајући пред собом овај рукоиис, држећи перо у руци, а не имајући давати одвета но само речима, нити другога чега бојати се него критике наших читалаца, и самим нама нешто нам се чудно чини, кад се са толишно труда изводе у бој толике лепе науке о крепости и милосрђу, о ревности на друге и о безграничном самопрегоревању. Али мислећи да је те речи рекао један, који их је и упражњавао, иоћи ћемо неустрашно напред <( Ви ие одговарате? м узе кардинал оиет реч. «Ах ! да сте ви од своје стране чинили оно, што је изискивало човекољубље и дужност, на да су се ствари ма како биле окренуле, ви не бисте били данас у забунИ с одговором. Дакле, и сами виднте, шта сте учиннли. Ви сте се повиновали ненравди, нити сте се бринули за оно, што вам је дужност проиисивала. Ви сге је на длаку послушали, она се била на вас обратила, да би вам своју жељу саопштила; али је хтела да остане скривена од онога, који би могао стати јој на пут и бити на опрезу; она није хтела да се диже граја, хтела је тајност, како су сасвим лепо сазреле њене злобне и насилне намере; она вам је заповедала преступање и ћутање, и ви сте ирестуиили и нисте говорили. Питам вас сада, да ли нисте што вдше чинили; кажите ми, да ли је исгина. да сте лагали излике за своје одбијање, да не бисте открили ираво побуђење И ту умукну, чекајући на одговор. «Дакле су му те брбљавице и токазале! в номисли дон Абондијо. Али ничим не показиваше, да хоће што да каже; нашто кардинал настави : «Дакле је истииа, да сте оним сиротицама рекли оно што није, да би их одржали у незнању, у мраку, у коме их је неправда хтела да има.... Онда морам да верујем; не остаје ми ништа дакле, него да црвеним с вама и ОТАЏБИНА XV. 60- 34