Otadžbina

530

ВЕРЕНИЦИ

да се надам, да ћете са мном то оплакивати. Ето вид'те докле вас је довело то старање за живот, коме има краја; а, благи боже, и сада сте то навели себи на извињење! Оно вас је навело.... побите слободно ове речи, ако вам се чине неправедне, а узмите их у спасоносној понизности, ако то нису.... оно вас је навело, да варате нејаке, да лажете своја чеда.» «Ето како је! м мишљаше у себи дон Абондијо; «оном сотоњаку," и ту мишљаше на неименованога, «пада око врата ; а ја што сам у невољи слагао, да бих кожу читаву одржао, дигао толику вику. Али такве су старешине ; увек имају право. Тако ми је суђено, да ми сви по штогод замерају, па и светитељи.» А велегласно рече : «Погрешио сам; видим, да сам погрешио; али шта сам могао мислити у таквој неприлици ?» «И још иитате ? А зар вам нисам казао? И зар сам вам требао то говорити ? Љубити, мој синко; љубити и богу се молити. Тада бисте знали, да неправда ако и може претити, ако и може давати ударце, али не може и заповедати; били бисте ио закону божију оно саставили, што је човек хтео да растави; указали бисте овим невиним несрећним људима услугу, коју су са разлогом искали од вас; а за носледице био би јамац бог, јер би се тако ишло његовим путем; а кад сте ударили на другу страну, остали сте јамац ви, па са каквим последицама! Али можда су вас издала сва људска средства? можда није било нигде одушке,; кад сте око себе погледали, кад сте хтели да се промислите, да што нађете ? Сад можете знати, да ови наши бедници, да су били венчани, би се постарали како ће умакнути, они су хтели да утекну испред лица насилникова и већ су били одредили место на уточиште. Али и осим тога, зар вам није пало на ум. да најпосле имате свога старешину, који никад не би имао власт да вам замера што