Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц II

531

нисте испунили своју дужноет. да није уједно и дужан помоћи вам у том испуњавању? Зашто нисте на то помишљали, да известите свога бискупа о препони, коју је гнусно насиље стављало на иут извршивању ваше службе '!» «Перпетујини савети!» мишљаше у себи дон Абондије пун једа. А усред овога разговора њему најживље стојаше нред очима слика оних брава и помисао, да је дон Родриго жив и здрав и да ће када тада доћи натраг са славом и у тријумфу а помаман. Па ако га је и збунило бискупово ирисуство и његов поглед и речи његове, те му уливало као неки страх, инак није то био страх, који га је посве савлађивао, нити му сметао да мисли на отпор; јер је и то подшшљао, да најпосле кардинал нити употребљава пушку, нити мач, нити браве. «Како вам није пало на ум,» настављаше овај, «ако ови невини прогоњени нису имали друга уточишта, да сам ту ја, да их примим, да их заклоним, да сте ми их били упутили, да сте нејаке упутили бискупу, као његов посао, као драгоцеи део, не велим његовога терета, него његовог дивног звања? А што се вас тиче, ја бих се бринуо за вас, ја не бих дремао донде докле не бих сигуран био, да вам се ни длака ие бн пресавила. Као да ја немам начина, да вам жпвот обезбедим! Али тај тако продрзљиви човек мислите ли, да се не би оставио своје продрзљивости, кад би дознао, да су за његове ружне послове дознали и ван овога места, да их ја знам, да ја бдим и да сам вољан ради ваше одбране уиотребити сва. средства, која би ми била на расположењу? Зар ви не зиате, ако човек врло често хоће више да обећа, него што може да одржи, исто тако не ретко хоће да прети више, него што је вољан да учини? Зар не знате, да се неиравда не ослања само на своју моћ, него и на лаковерност и плашљивост других људи? Ј> 34*