Otadžbina

532

В Е Р Е Н И Ц И

«Баш тако вели и Пергхетуа," помисли дон Абондијо и ту. Али му не паде на ум, да је то велик доказ против њега, што су се његова служавка и Федериго Боромео у томе слагали, што је он могао и требао чинити. «Али ви," настави кардинал и доврши, «ви сте само своју тренутну опасност видели, само сте то хтели да видите; какво вам се чудо од ње учинило, кад сте због ње све друго оставили на страну?« «То је зато," излану се дон Абондијо, «јер сам ја сам видео она лица и чуо оне речи. Ваше пресветло господство лепо збори; али да сте били у кожи сиромаха свештеника, па да сте били у оном шкрипу!» Тек што је те речи изустио, већ се и за језик угризао; опазио је, да се дао и сувише занети од срчбе. «Сад Ј.е^да буде триста чуда!» рече у себи. Али кад двоумећи диже очи, сав се удиви, кад виде, како на лицу тога човека, кога он никад није могао да појима, она озбиљност заповедна и карајућа пређе у озбиљност скрушену и брижну. «Тако је по несрећи!" рече Федериго; «то је наше јадно и страшно стање. Ми морамо строго искати од других, што бог зна, да ли би готови били да сами дамо ; морамо судити, поправљати и карати, а бог знаде, шта бисмо чинили у истој прилици, шта ли смо чинили у подобном случају! Али наонако, кад бих ја морао узети своју слабост за мерило дужности у других, за правац мојој науци ! Па ииак је истина, да заједно са науком треба другима да дам и иример, а да не будем као онај Фарисеј, који другима товари терет, који не могу да иосе, а он сам га неће ни прстом да дирне. Е дакле, сине и брате, пошто су погрешке претпостављених често незнатније другима, него њима са.мима, ако знате, да сам из малодушности. или из обзира каква пренебрегао какву моју дужност, то кажите ми отво-