Otadžbina

ТРУВАЧ МИЛАДИН

545

намештај дулац, па цвр одовуд, цвр одонуд, те поче, место узбуне, да свира „острољанку". Е, ал' шта ћеш му, човек као човек. Али, никад се није тако забриауо као сад, биће то ваљаде повећа брига. Нуди га Цакић: „ајде, Миладине, попаре!" —- Нека, вели, па му се то „нека" тако отегне, као као да се решава, оће-ли, неће-ли? И ватра већ поче да догорева, растури се пуор и од последњег наплатка; наредник се умори лупкајући онај марш, подметну мањерку испод главе, преврну се на кук те захрка; Цакић облиза порцију, тури је на страну, наслони главу на наредникове ноге, па поче и он да склапа очи. Онај из предње врсте већ престао одавно да певуши: „Еј, да сам газда!", те навуче сад још боље ћебе на главу; онај са сукњом одмак'о негде, а и они се, под колима ућутали, не свађају се више, ваљ'да добио сваки ио мало места, те све поспало оним полусном, којим се обично зими, на ледини, и у опрези, спава. Ја остао сам и осврћем се, не знам шта ћу под главу да подметнем. И трубач још није лего, него се тек примаче ватри, седе уз мене, погледа прво у очи нареднику и Цакићу дал' спавају, па ће онда мени: — Да ми прочиташ, капларе, једно писмо; има три дана како сам га добио, а нема ко да ми прочита. Ја погледам у ватру, она већ са свим догорела, остао још један мали жарак, па и тај се мучи да догоре. — Да ти прочитам, Миладине, но што ми, болан' не рече раније, док беше мало пламена. — Знаш — узе да увија — рекао би ти , ја би теби казао . . . него . . . наредник, није, знаш, био заспао. — А од куће ти писмо? — Оно, .. . од куће . . . из села, није ми, знаш, нико у кући писмен, нисам ни ја, него из села, дабоме! ОТАЏБИНА XV. 60.