Otadžbina

546

ТРУБАЛ МИЛАДИН

— Ваљда ћата писао? — Па оно ћата — па се опет надвири над наредником, да се увери да ли баш спава — а можда и није ћата, знаш, сека Јелин Миленко је писмен .... — па онда поче поверљивијим гласом, —- знаш, није ово баш од куће писмо. то је писао сека Јелин Миленко! — Па дај да ти прочитам, док се није и ово мало жара погасило. Он ме погледа у очи, раскопча мундир, завуче руку у недра те извуче једно прљаво писмо и хтеде да ми пружи, али се у том промешкољи наредник, нажуљила га ваљда мањерка, прогунђа нешто, и Миладин трже писмо, наредник опет захрка, и он ми опет пружи писмо те га ја пажљиво отворих. Он и по трећи пут погледа у очи наредника и Цакића, па се наднесе и над оним испод ћебета, те ће ми онда тихо: — Деде, читај молим те! Али од ватре не беше више ни трага, само она последња жеравица жмиркаше из покислог и поцрнелог пепела^ он је узе у руке и донесе је до писма и стаде свом снагом да дува и присветли ми колико толико те ја почех да читам: „Љубезни Миладине, Поздравље ти од мене и од твоје нене и од твога оца, од сека Јеле и од моје нане, и од Миленка, што ти ово писмо пише, и од Богосава, а пишемо ти, да су сви здрави, хвала Вогу, и пишемо ти, да нам ти, на милост Божију, будеш здрав и жив. Твоја нена...." Жеравица се мало утули и Миладин узе јаче да дува, те опет осветли, да ја могох, колико толико, да назирем слова, те продужих: „ брине, трају ли још оне чарапе и јеси ли добио 9. гроша, што ти је послала по Живка кметовог, да ти се нађу на трошак.