Otadžbina

35*

ТРУБАЧ МИЛАДИН

547

„Миладине, имам да ти кажем, и да ти јавим да се вратио из војске Коле мејанџијин, па је сад почео опет око мене и " Жеравица се са свим угаси, и бадава Миладин дуваше свом снагом, она се полагано утули. — Не виде ли шта је даље ? упита журно, а глас му нешто мало уздрхта. — Баш ни беле! Он узе писмо, сави, тури у недра, не рече ми ни речи, него се ућута. — Је л' ти што свој Коле ? — запитах, ко велим да видим шта га то мори. — Свој, хм, својили га ђаволи, вратио се из војске, да боме, кад код меанџије пије кмет бадава, иије ћата бадава, ја, . . . ! Онај испод ћебета, крикну у један пут јаој! ја се тргох, рекох што му је, али он продужи да хрче, ваљда нешто ружно уснио. Наредник мрдну, Цакићева глава луни о земљу, али он продужи и тако да спава прича јући нешто. — А, је л' то Миленкова сестр^, што типигае? — Оно.... да боме.... сестра му је, знаш кућа нам до куће, па се надш лено живе, моја се нена и њена нена већ пријакају, па и мој отац ио који пут; идемо заједно у коло. Па ето виш, пише ми да се Коле вратио ; вратио се, ја, и то је правда, да је и мој отац меанџија и ја би се вратио! — Па ту онако јако уздану, као кад оће да засвира, па увлачи ваздух у себе, ућута, не проговори позадуго, нити га ја штогод питах. Мало после, тек ће опет сам отпочети: — Ама бар да виде шта даље пише, ја знам, знам.. Коле мисли да је најлепши момак, оно јес' лепо игра, али то није ништа, па боме неће ваљ'да Стакина мати зета који зна само лепо да игра, јес! . . . .