Otadžbina

586

НА ПРЕСТОЛУ

— И ви би за то били подесни — рече госпођи Леони — за цело! Али наша добра Краљица није могла дати обе своје руке ! Госпођа Леони захвално се осмехиваше, и ако је осећала као увреду што је запостављена једино због грађанског порекла ; али, прво правило дворског живота гласи : никада не бити рђаве воље ! Принц у своме детињем сну нп.је ни слутио какве се суревњивости већ витлају око његове колевке. Валпурга поче понајлак да спрема своје ствари. Лични лекар беше заповедио да Валнурга по кад што остави принца да га по мало навикавају да буде без ње. Првог дана ишла је госпођица Крамерова с њоме по вароши, али та шетња није била ни мало ласна за кастеланку, јер Је Валпурга хтела да стане пред сваким ду^аном, хтела је да ослови свакога човека кога би срели обучена макар налик на пошњу њене постојбине, и да пита одакле је, зна ли њеног мужа, мајку и дете. Госпођица Крамерова брзо се умори од улоге да буде Валпургина водиља, па ју је кадшто пуштала да иде сама, давши јој свој чаеовник, да се може на време вратити. Валпургино главно задовољство беше сада смена дворске страже, а главна шетња беше јој улица којом се иде у њену постојбину. То ју је тешило и често у помишлала како је било кад је први пут овом улицом довезоше. Као да је десетинама година прохујало од онога доба. Увек је морала силом да се отргне од те шетње па да се врати у двор. Ч^сто сгане па ослушкује. Чује глас њенога детета у ваздуху. Којега детета ? Њено срце беше поцепано на двоје, и она је за тим хитала принцу. Баш је то добро што је он онако миран у наручју Францускиње, али јој то опет беше криво, за то се она победнички смејала, што јој дете одгах пружа руке чим је угледа.