Otadžbina

588

НА ПРЕСТОЛУ

докле год таласи буду пролазили, ти ме овде више никад видет' нећеш." Дете је гукало и смејало се, и Валпурга је уверавала госпођицу Крамерову, да ће дати да је посеку, ако дете све не разуме. — Па онда, је ли — рече му погледавши љутито францускињу — дечије гукање у целоме свету је једно исто, ни Французи ваљаде не долазе на овај свет са њиховом латинштином? — па онда је опет певала, скакала и љубила дете. Беше јој као да би хтела да сву своју тугу и сву своју радост скупи у једну чврсто везану киту цвећа, па да је даде. — Шкодићеш детету, сувише се раздражујеш покушаваше госпођица Крамерова да је утиша. — Неће то њеду шкодити ништа. Здрава је крв у њему, њу му не може ни Латинка нокварити! Валпурга беше у немиру пуном противности. Она је давно знала да ће се све то раскинути, сама је толико пута желела да тај час раскида и растанка дође; али сада, када се он приближио, сада беху заборављене све непријатности овога живота, сада јој се чинило да неће моћи сама живети, да ће јој увек нешто недостајати, па и саме муке и немири који се сви тако на добро свршише. И то ју је болело што је остали тако равнодушно пуштају да иде. Па онда дете тек, дете! За што оно нема већ толико разума па да на један пут про говори и да каже: Отац и мајко, немојте ме растављати од моје Валпурге. Сада су други госе над дететом. Шта ли ће они с њиме да учине? За што да она ие сме више.да рекне: то треба да буде овако или онако? Она је то дете хранила од првога дана његовога живота, и дан и ноћ били су заједно — како ће то сада да буде, да сване и да се смркне. а њих двоје да не буду ааједно ?