Otadžbina

НА ПРЕСТОЛУ

589

Беше много горчине у Валпургиним речима, којеје рекла то вече детету, пошто је вечерала, ноказујући му празан тањир. — Бидиш ли? И ја сам тзкав један тањир, са кога је све поједено! Па онда није хтела да спава; није хтела да изгуби ни један тренутак у коме је могла бити још коддетета, да га се нагледа. Кад би задремала, она би се уплашено тргла. У сну је чула децу где вриште, једно тамо чак с језера, а друго ту близу ње, и беше јој жао да она међу њима стоји и треба да се рашчеречи, да буде и гамо и овде, а кроза све то чула је како крава риче, и видела како хоће да се отме од ужета, којим је за плот од баште привезана. Баш лепо као да је сада гледа: у краве су тако крупне очи, и она Фрче на њу тако топлим дахом ... Чим протрља очи, опет све мирно, види се где је, види се да је само сневала. Бешепоследњегдана, пре него штоће отпутовати. Балпурзи беше здраво жао што није поручила да Ханс дође један дан раније; он је комотно могао ту бити један дан, а она би имала бар једног човека који би јој пружио руку за добродошлицу, јер она сада само се опрашташе. Она пође улицама и погледа у небо — оно исто што је и над њеном домовином. Пролазећи узаном улицом, у којој становаше доктор Гунтер, и прочитавши на једној кући његово име, уђе у кућу. Слуга је уведе у чекаоницу личнога лекара, где сеђаху и стајаху многи бодесници, људи, жене и деца. Валпурга рече слузи ко је; сви присутни је зачуђено погледаше. Зовнуше је одмах преко реда; она рече да је само за то дошла да се опрости. Гунтер јој само рече да га причека у башти док он сврши посао око болесника. Она оде доле. Госпођа Гунтеровица сеђаше на баштенским степеницама, па викну сељанку да јој приђе, а кад је сазнала ко је,