Otadžbina

6

Р 0 Д И Т Е Љ И

Бошко му приђе, пол.уби се с љим па га опда пољубп у руку, а чича њега у оба образа. Заређа Бошко те се и с нама изљуби. Окрете љубити деиу, а жене прилазе те му дају: која чарапе и јабуку, која пешкир и јабуку. Кад се са свима поздрави приђе опет матери те је у руку пољуби, па онда седе на кола... Ивко ошину коње и они излетеше из авлије. На савијутку код крста Бошко ману главом па замаче.. Сви смо оплакали. Стрина Марица оста наслоњена на капији. Дуго је гледала на ону страну, као да би хтела да, кроз увело лишће, још један пут Бошка угледа... Ја јој приђох. — Ајде, стрина; ајдемо у кућу. Она ме погледа. — Ајде рано !... Ала ми је зима око срца!... II. Кад је се Ивко вратио из Шапца он рече да су већ отишли. Заћута чича Јова ко гроб. Стрина Марица једнако плаче. Па и остали укућани не беху веселији. С дана на дан иогледају писмо, али оно не долази. Ко год пође у Шабац чича Јова му накричује да се уврати код Вељка дућанџије да види да нема како писмо. Ја им одем по неки пут. Седнем са стрина Марицом па јој причам о свему како је у војсци. Чим устанем она виче : — Седи Пајо, рано, седи !... Нема те ни да дођеш !... Па и кад дођеш а ти гледаш да час пре... — Није, вала, стрина; седео сам доста!.... Доћи ћу и сутра ! —- Е нећеш вала ићи ! —- вели ми она па стане преда ме. — Смиљо донеси де му још мало вина !... Шта ћу јој ? Погледам је : суво, малено — ко шкрипац. Оне жућкасте очи, зборано лице, суве руке... ко да јој учини на жао?... Седнем па јој опет причам. По неки иут и мрак падне а ја код њих...