Otadžbina

42

НА СТПСКО-БУГАРСКОЈ ГРАНИДИ 1885

сад један грдан механџија „нз старе праве Србмјг" дочекује путннке са кавом и ракијом, а можда кадшто може да послужи н са порцијои „јахније". И нас је врло услужно дочекао. Поручисмо по једну врућу шећерли ракију. Пуковник Драгашевић :{авеза са механцијом, који имађаше истина прљаву кедељу, али врло лепо мушко интелигентно лице, некакав етнографско-филолошко-политички разговор, из кога изађе, да је механџија родом из Маћедоније, да ужасно мрзи на Бугаре, што силом намећу бугарске школе и у његовом вилајету, где је све сам Србин, и да се радује што је српска војска пошла да их научи памети, да не бугаре више оно што, славу слави. — А како ти се допада војска, што прође овуда уза Плочу ? — упита га неко од нас. — Много ми се допада. Царска посла. Није више, к'о што беше пре, сад је сам низам, правп аскер. Ама то опет није ништа, топције и пешаци, него кад прођоше хатлије, е, срце ми однеше. Бре коњп, бре рахтови, све по инђилијски, бре неке пушке што иуцају но десет пута сас једно нуњење, ама очи не можеш да одвојиш. — Аха, то је каваљеријска бригада. А, Бога ти, беше лп их колико? — Па, Бога ми, ће да има неко три—четири хиљаде! — 8о \\'ас1|кг (Ие Гата — рече неко из штаба док дође глас до Софије, наша ће каваљеријска бригада порасти до праве каваљеријске дивизије ! — И биће штета , што није истина. Али хајдемо-те, људи, треба увек пре подне свршити већи део дневне маршруте ! Поседасмо оиет сви у своја кола , па хајд полако уз Плочу. 0 лепоти тога иредела лети, и о страшном путовању истим путем зими кад је блато, снег и лед, могла би се читава књига нанисати. Око 10 сахата стигосмо у Црвену реку. Многи хтедоше да се ту руча, јер се слава једног промућурног Чивутина,