Otadžbina

НА СРПСКО-БУГАСКО.Ј ГРАНИЦИ

43

неког III лезингера, који држи једну механу у Црвеној реци на далеко чула, али ја, који сам један пух код њега добио такав сТејегтег као на булевару (1еа ИаНепв у Паризу ипак навалих да идемо даље, да ручамо у Белој Паланди, само да нам за после иодне остане мање пута. Око 11 сахата нре нодне стигосмо у Белу Паланку. Варошица се није много променила од како је у нашим рукама. Неколико нових кућа у главној и мал' те не јединој улици, то је све. С ужасом приметих да се градић, који јс био најживописнији украс варогаице, ночео рушити . . . . Цео кренелирани зид са стране друма бегае сругаен и место рвега — филарете бојадисане дрвено-плаво-белом гааром. ГЈг. Лаза као да се зграну. — Ово је страгано — рече он — где год смо у каквој старинској цркви наишли на живонис од 3—400 година, ту смо га замазали кречом , где год смо затекли какву грађевину јоих из римског доба, ту смо је срушили, да наместимо натпе црвено-плаво-беле филарете. Очевидно твој указ о укидању „косовске неслоге, ровитих јаја и гимнастике" није нотиун ? —насмејах се ја. — Да богме, да није. Указом би ваљало забранити и филарете! - Ругаење овога градића — рече потиуковник Магдаленић — то још. није ништа, али да ви знате, какву сам ја муку видео, док сам одбранио пишки град од наше ненаситне страсти за ругаењем.... — Шта кажеш ? ! — Пред министром је бнла молба са небројенпм потписИма из Нигаа, да се цео нигаки град, као са свим нвиотребаи , сругаи, земљигате, камен и цигља да се иодели међу потииснике, који се обвезиваху за то подићи лепе куће. — Први чиновници и многи официри беху потписани на тој молби. И да се ја нисам десио начелник инџинирскотехничког одељења у министарсгву војном, оде нишки град, као да га никад није ни било ! ... —