Otadžbina

ЕЊИЖБВНИ ПРЕГЛЕД

153

живело. бпле су народне песме. Најпре је дакле требало обрадити наш језнк, као гато је то учинио Лугер у Немачкој. Ту је у нас Данпчићева заслуга... Прп његовом погребу сјединнли су Србп н Хрвати своје сузе. У Београду му је чињен величанствен спровод, коме је н Краљ Милан прнсуствовао. Сандук је био претрпан венцима пз свнх крајева, од свпх удружења. На једнем таквом венцу стајао је натипс „Нада." 1 ) То је било ве.тпчанствено сведочанство за јачину цародних осећања.... Рођен Поповић , Данпчић је узео ново презиме, да тим још већма да пзраза својој тежњи , да се са свпм посвети пробуђењу свести свога народа. Он је с Вуком створио Сршжо-Хрватски језик , на чијем је академиском речнику радио до свог последњег часа." У погледу јединства између Срба и Хрвата наш писац, сигурно под угисћцма часнога владике, жали што је у Српском језику сачувана ћнрилица, што се није као н у Хрвата усвојила латиница, Полазећи с гледишта да треба уклонпти сваку препреку, која јужне Славене дели, он мисли да је латиницу ваљало узетн за општу азбуку још и с тога, што би пх она у неколико приблпжила образованом западу. Наиомињући да оспм Хрвата и Словинаца сви јужнн Славени пишу ћиригицом и да је она славенска историска азбука, г. Бошковић је на ову пишчеву замерку већ одговорио. Наш пнсац даље с правом примећује, даје жалосно што се до сад тако јако наглашавала разлика узмеђу Срба и Хрвата с једне н Словинаца п Хрвата с друге сгране, јер то теншо да води к жељеном једииству. Он је пмао прнлике да с владиком говори о православном свештенству у Боснп, које је по његовом чувењу сасма оназађено остало. Владнка му тврди, да је то истина, но у псто време налази за то објашњења нарочито у томе, што су фанарске владике , који су у Босну на већ познати начин (куповањем владичанских столица) из Цариграда долазили, били непријатељскп расположени према сваком развитку, па према томе п према пзображавању народних свештеника, за које у осталом није ни било близу никаквпх завода. Поред овога владпке су толико пљачкале своје подручно свештенство, ^а је ово било принуђено, да се од својпх руку храни, јер је сав парохискп приход морало уступати владикама. Лавелеј не пропушта да спомене и духовну борбу, која се у своје време водпла пзмеђу ђаковачког владике п православног влаЈ ) Ово је био венац „Наде" — дружине ђака на беогр. вел. гимназији.