Otadžbina

156

КЊИЖЕВНН 11РЕГЛКД

на отвореном пољу, то се гледа да се учнни обалазним путем, помоћу школа за девојчнце, за сироте и т. д. Долазећи да изближе говори о верским односима, писац нам казује да у Б >сни и Ерцеговини има православних два пут више од католика. Он се чуди, да сунрвк могли остати тако дуго стални у својој вери, кад се зна како су нх грчке владике цедили, и како ■еу им свештеници мало зналн. Поред тога зна се, да православне цркве у Босни немају готово ннкаквих добара, па ни сами манастири нису богати, нити имају много калуђера. ЛГи знамо, да је пред окупацијом било у ( вим крајевима 56 православних и 54 католнчке гаколе. Ово би за прве био сасма жалостан п покудан факат, кад се не би знало, да је већина катол. школа издржавана новцем, који је долазио са стране. Домаћи Срби православне вере чинили су ио могућству за своју школу II цркву. Онп су још пре окупације установилп бпли једну гимназију у Сарајеву. Ппсац се још једном враћа на иитање о азбуцн па уугред прича, како су се становннци источне цркве били свуда ускомешали, кад је влада издала наредбу, да се по државним основним школама свуда употребљује латиница. Тај отпор је био тако јак, да 1е влада ту своју наредбу морала повући натраг, како би само из<5егла могуће заплете. Врло је смешно и оригинално, како су г. г. <5осански чпновници објаснили ппсцу натпис „српско народно училиште." .. ТХод тим се, веле, подразумева нравославна вероисповед. Види се да се „звана и незвана" господа у Сарајеву боје да ирпзнаду, да у целој Босни и Ерцеговинц живи један — сраски народ, али се јасно види п то, да самом народу не могу пикако да забране да се зове именом, којим се дичи и поноси. Да се разуме пигачево суђење о окупацији Босне и Ерцеговине ваља имати на уму, да је он о њој говорио у Бечу с Калнокијем, Тафеом и Калајем, у Ђакову са Штросмајером а у Сарајеву са Стадлером, Шајмфлугом, Апелом и другом господо.м из Сарајевске средигане управе. Све гато је он овде наиисао, примио је непосредно од њих; на све ствари, на целокупан положај гледао је љиховим очима, ,, Ја сам искрено сажаљевао, вели писац, гато је влада дошла на то, да овдагање младиће узима у војску. јер сам се бојао озбиљнпх метежа." Јест, али он с-е тога бојао док је био у овојој отаџбинп, а господа му у Сарајеву доказују да тој бојзни није било основа, јер се младиЛи сад ве/1 сами аријављују за војску (!!?) Како никога нема да писцу противно докаже или бар наиомене , то он то верује. Није према томе чудо, гато он после