Otadžbina

158

КЊНЖЕВНЦ ПРКГЛЕД

дном у кратко вратити, а сад да видимо, како у њему изгледамо у погледу на македонско пигање. У европској нггампи ванш данас наш писац као најнадлежнија л1мност, као најбољи нознавалац македонског питања. и ми смо сигурнп да ће он на његово решење — ако се само до овога на скоро дође — имати одсудна уплива. На једном месту он се у том погледу већ изјашњује, да Македонија по смислу чл. 23 берлинског уговора не би имала да припадие ни једној од околнпх држава: „она би остала самој себи и управљала бп собом под турским сузеренством. Ни једна од пет раса: ни Турци, ни Албанези, ни Власи, ни Грци, ни Бугари не би смела бити другој жртвована; свака бп општина имала да уиравља својим пословима, а у меетима, где је становнигатво измешано, преставништво би требало да буде састављено према броју дотичног становништва." Јестелиово добро прочитали? Погледајте још једном! У Македонији треба очувати и влатика и грчка п бугарска права. Од Срба нема ни спомена. Ви се томе чудите. Немојте. — то је лако објаснити. Ми смо видели, како је нати писац у Хрватској и Восни био оикољен људима, којн за Српство мање вигае нигата нису хтели да знају. У Софији се, а наро.чито у Филиио ;ол>у се тиме јо м даље игало. Тамо су се свим силама трудили да евроиског преставника увере, да у Македонији жнве чисги, најовејанији Бугари, каквих ни у самој Бугарској ни у Исгочној Румелији нема, и да поред њих има тамо још само неколико сготпна Грка и Турака и никакве више друге народности. У статисгици градова и села, коју је Офеиковђ у већ горе поменутој књизи дао, ми не налазимо нигде о Србима спомена. По њој има н пр. у Скопљанском санџаку 502 чисто бугарска, 90 бугарско-турска и 124 турска места. Али он и изрично вели , да „је (Македонија) населена осв^нт, отт. бмгари" и да тамо „н4ма нето единт. сгрбннЂ." Пнсац се сам служио при при гшсању о овом питању овом књигом. Један опет други пишчев известилац — бугарин — говори му у једном свом писму : „Ја сам становао пуне две године у Македонији; по свом мокушају долазио сам врло често у додир како с >радским тако и са сеоским ■етановништвом, и ја у целој Македонији — изузимајући Стару Србију 1 — нисам. пикога чуо, који би говорио сриски , никога шта ] ) Офеикош хоке по мало да буде толерантан. Он нам говори овако на стр. 118 евоје кн.иге „Што се ерпске Македоније тиче, ми прдзнајемо, да Бугари нису никад тражили аа се Призрен, Ћчково, Приштину, Митро-