Otadžbina

13 У Л Ч Е

Капетан кабули иа тако и би. Иво бејаше срећан н пресрећан. Исприча, како је у Београду све готово за венчање и како су му се родитељи чудили. кад су чули, шта му се све случило у Лесковцу. Доцне у вече стигоше у Лесковад. Агаин-агиница хтеде кућн, али Иво недаде, бојећи се нових неприлнка н зала од заосталих Турака, Морадотае преноћити у хану, а он оде на конак рођацима. После десетак дана, једне недеље по дивну времену, пројездише кроз београдске улице кићени сватови. Напред јапшше неколпко другова Иванови, а по двоје п поред првога и другога ннтова. У ирвоме беше невестица с венцем од мирте на глави поврх црне косе, која јој опточаваше бело чело и рз - жнчасто лице. Свуд око ње бегае раскогано цвећем искићено. Беше то Зулејка, сада Анђелија, поред ње сеђаше девер ећим Ливас Ефендија, који не пожали труда, да дође у Београд чак нз Лесковца. У другом беше кум, наш познаник капетан заједно са срећним младожењом. У последњима беше АшинагинИца с Ивином мајком, обе у једнаком иомодном оделу. Као што рекосмо Зулејка беше добила на крштењу име Анђелија. Али Иво је и данас најрадије, тепајући а и за спомен на оне срећне дане прве љубави зове „булчз бело". „Булче" зваше је и његови позианици причајући међу собом ио нешто, њима познато, из њена живота п пожртвовања за својега драгана. „Булче, ' зовем је и ја у себи, кад год је се сетим, па тако и сад причајући вама о свему што већ знате. Нека јој Алах оиростп, што погази дин: она је то заслужила чиститом својега срца и оном искреном љубављу, којом п данас усрећава мужа својега. Нека им Алах подарп сваке среће и нека благослов његов бди и од сад над њнховим чистим срцима, да буду и од сад нуна љубави, као зелена ливада цвећа у лепим данима премалећа. Тако постаде ова приповетка. Н