Otadžbina

Н А М И III А Р У Народ Над нама ће звезда стара б.шстати, На смрт Србии неће лако приетати, Дух ће га Душанов свуда водити Душманину неће Србин годити, Док срце у српским бије грудима, Дотле нема маха мрским ћудима. Вила Срби већ чуда чине Од домовине, И многи добро знају, Да је издају, Али за љубав сјају Гроб јој копају. Нчрод II Бранковић клети Србе издаде, Али Срнство цело јога не пропаде. Бук с дваиест хиљада мртвих почива. Али им гроб судба срамом покрива. А народ се српски дичан уздиже, II П1ТО му је падо опет подиже.

Збор се разиђе снужден и виле с њим нестаде, Крст је усамљен стај'о, кб гробни белег сваки А мени-чудни призор на срце тегако паде, Дигох се с траве дрхтав и пођох кући таки. Ал када према гробљу мишарском путем савих Нека ми ладна језа обузе целе груди. А глас се оца мога из гробне сенке јави, И ја се на то тргох и из сна свог пробудих..

Вл. М. Јовановић.