Otadžbina

46

Р Е М 0 Н

РЕМОН РОМАН МАРИЈА ИШАРА (НАСТАВАК ИЗ СВЕСКЕ 67 -МЕ) 12. Наклоност ових дама према лепим гоепођицама Вернетоипм пређе на скоро у прану нежност; честим похађањем а и познвањем к себи учинише, те није било недеље кад Мара н Мабела не ручаше у замку. Оне су собом уносиле у замак пријатноет, младост и живот; и сви би тога дана бивали весели. И збпља сам се ноносио: рекао би човек, да су то две внле које свуда сеју бисер милине и среће: внше се пута и сам г. Керандрејски у тој струји непомућене весе.тости осмејкиваше, растерујући своје тешке бриге: у топлој љупкости ових срдаца, у нежном пзливу њихових осећања, као да се понова рађао, заборављао. Но при свем том, но некнм извесним речима, по неком нарочитом циљању у говору, ириметим, да се они нечем надају, што би требало за ме да је очајање, али ме на против јако увесељаваше. Онп су радили, ни вшпе ни мање, на томе, да господин Шарл Риго узме моју заручницу. Ја сам казао то и Мари: а она се томе заједно с Мабелом, слатко насмејала, п ми склоппсмо читаву заверу против тог бедног љубавника. У осталом ја сам, с' најтврђим убеђењем, веровао да .је сувшпе дрско од њега и помшнљати на то. Чим бп Маркиза, илн госпођица Дијана, као саучесннк, удесили, да, ма и за тренут, остану на само г. Шарл и Мара, одмах би им притрчала н Мабела као трећа; по неки пут би обешењачки додала својој сестри лепезу: и онда би живо отпочела нема игра наших разговора са знацима, као оно у Парпзу ; Мара не скпдајући лепезу са усана, шиљала ми је,