Otadžbina

Р Е М 0 Н

55

оца од очајања . а за зло , које .је учинио мојој мајци и мени. Бејах се дакле латио свога посла кад дођоше г. Девиљар и Стеван у Сентандреју. Четирп месеца беху већ протекла од како не видех Стевана; никад нисмо били тако дуго раздвојенп. И браћа се не састајаху са више радостп. Загрливши га осећао сам, да нисам више сам у жпвоту. Цела моја породица бнли су његов огац и он ; но смрти моје матере они ме нригрлише на своје груди, а г. Девиљар беше према мени тако нежан и добар, да ми је одузео свако право да се сирочетом назовем ; он се старао о мени тако брижљиво као о свом другом сину; изабран, да ми буде тутор, примио се без поговора — нова алка у ланцу синовље захвалности. Сер Цорџ не заборави , да ме позове на гозбу у част добродошлице; и нађосмо се сви на железничкој станици, да дочекамо паше драге иријатеље; па одатле одемо у Сентандреју. Сви се стрнамо у једна велика кола , и као да баш случај хтеде да нас обдари дирљивом усноменом, сви се нађосмо тачно на истим местпма у колима, као онога јутра при нашем излету у вили Морони а 1а Ма(1опа <IеI Моп1;е : Мабела и Мара беху, по обичају, селе на горње седиште ; а ја, У18-а-\л8 Сер Ђорџу и г. Девиљару, био сам са Стеваном њима окренут лицем. Тек што смо пошлн, ја се и Мара погледасмо : исти погледи, исга мисао. — Беху ли то какви предзнаци, Воже мој '? Наша срца куцаху од радости брже, очи нам се засузише, при спомену дана, кад смо обоје нрви нут дознали да се волимо. А да би ту усиомену освежила, извуче Мара пз недара мали медаљон доброга попе госнодина Мозе-а, са свим сличан ономе што га мени даде , па га иусти да виси на прсима о златном ланчићу. Кад је Мабела приметила чиме се мн заносимо, одушевљавајући се' и сама нашим успоменама, прекину заиочету препирку са Стеваном, да би, хуком своје бурне веселости , забашурила тајанствену радост, којом се ми наслађавасмо.