Otadžbina

56

Р Е М 0 Н

Беше то дан безграничног унотвања. Отргнувши ее мрачне ередине Езиролске, у овим нежним доказима љубави оеећао еам као да ее ионово рађам : моје очи суеретале су еамо драге ми особе, рука ми се додиривала с поштеним и при- јатељским рукама. А срце моје, дуго гушено кужним дахом страсти и мржње, триумфоваше својим оживљењем. Пролазио сам с Маром лагано стазом њезина детињства: ево ту .је алеја. коју .је она засадила , али је Мабела беше покварила : мало даље, брежуљак на коме Су се играле ; ту је пасао слеии, остарени иони, а на звук њиховога гласа дотрчао бн п ишао за њима као какав пас. За тим, дође голубињак, где нас је разговетним поздравом : „Добар дан Мабела, Маро !" дочекао леп . ћубаст папагај . на што би одмах озбиљни мужтк крештећи одговорио: „Држите се право, х^оспођице, држите се право !" — То је стари нреклапало ! подвикну љутито Мабела, сваки се држи како хоће! — Госпођице ; добар савет злата вреди ! рече јој Стеван. Читао сам ту изреку у некој врло старој књизи. И нова се препирка измеђ њих отпоче; Мара и ја корпстисмо се тиме, да кажемо.... да кажемо једно другом како се љубимо. Шта и да желимо више ? Али на жалост ! дан пројури као и сви дани ; срећни нли несрећни сви се губе у ноћи. Требало је да се одлази! Опростим се са Сер Џорџем , који је поступао са, мном с' таквом срдачношћу, да ме је то усхићавало.... Зар та његова пријатност није иосведочавала , ма и мало . важност коју је придавао мојој, уједном лудом тренутку зачетој нади? Али ја сам бпо и сувише срећан, а да се љутим на њега због тога тренутка: бављење г. Девиљара у Сентандреји даваше ми прилике да чешће одем тамо , сањао сам само о радостима на које ћу наилазити. Бејах позван и за идућу недељу.