Otadžbina

Р Е М 0 Н

57

Стеван и моје лепе пријатељице отнратише ме до баштенских врата. — Сутра, рече ми Мара. Стеван беше присутан позиву Марином. али се правио невешт и ћутао је : ми смо се решили, да се једно другом жртвујемо за братско прпјатељство. Са изванредном вештином, а да мене сачува од несмотрености, Мара му саопшти нашу љубав. — Ми вас толико волимо , да не желимо да буде тајана међу нама. рече она довршивши свој говор. Па зар ви нисте брат Ремонов ? — Ах ! па да, из дубине душе брат! ускликну он, очаран тим обожавања достојним поверењем. — У осталом, настави Мара смешећи се, пошто сте нас вп први нрозрели у вили Морони , треба да вам откријемо п последице вашег сазнања. — Пн зар сам што год крив због тога ? уиита Стеван тако наивним изгледом. — Шта вам раде ваше четгфи рођаке ? наставиће Мара смејући се. — Ах ! моје четири рођаке.... Хм ! Хм !... мислим да су добро.... — Страхота сам љубоморна на старију.... та вп знате, <зна што је тако лепа и коју би ви хтели да дате Ремону.... — Да лп се је већ утешила ? придода Мабела. — Надају се, да ће је спасти очајања, давшп јој мене за мужа. — Ах ! несрећнпца, она је онда пропала ! брзо одговорп несташница. Најзад требало нх је оставити баш у сред хиљаду најиријатнијих осећања. Вратим се у Езирол са уздигнутом главом: моја је душа с анђелима певала химну љубави и младости, а славуј је одговарао у светилпшту густе шуме. Све