Otadžbina

58

Р Е М 0 Н

то беше еагласност, среће л блаженства. Нејасно брујање ]>нспростнрало се по лишћу на дрвећу ; рекао бн човек, да је то лако дисање уснаване природе. Бледп зради са неба огледаху своју меланхоличну светлост у површини жуборећег потока, а роса по зеленој и мрачној маховинп одсјајкивала је као бисер. Све, од земље до неба, изгледаше ми као неко бескрајно миловање, као пољубац који ,је лебдео но ноћно.м ваздуху ; и ја лутад, да се што вшне науживам. Слика Марнна исиуњавала .је ову самоћу ; лри сваком кораку до.тазила ми је по каква усиомена на иамет и тако сам претресао догађаје прошлих дана. И против своје воље дођох до баштенског зида замка, иоред обале Галезона : нека дера поможе ми при иењању, и наскоро сам био на другој страни. Тек што сам метнуо ногу на ову жалоену земљу, кад нека сова тужно захука ; али ја бејах и сувише ерећан. те не могах то да примим као какву елутњу — Јаучи, бедна животињице, јаучи ! узвикнем, ово један срећннк пролази. Извучем ее из шибља и уиутим се стазом к замку. Ишао сам од прилике десет минута, дрвеће беше тако густо, да сам се више пута у помрчпни ударио о какав грм, кад наједаред осетим, да ме неко снажно шчепа за руку, и нађох се прса у нрса с неким човеком. који као да је изникао из земље. — Вн нмате некакву чудновату вољу за шетњу, драги мој Мељане, рече он грубим гласом. Иознадох мога оца. Проговорим, да бих га разуверио и умирио. — Ах! вп сте то, Ремоне! викну нзненађен. Он ме пусти. — Шта радите ви у ово доба у парку? — Идем из Сентандреје; ви знате, да сам тамо ручао. — Ах! збпља; ја сам на то и заборавио.