Otadžbina

Р Е М 0 Н

5 9

II са свн.м махпнално пође са мном. — Иотпуно сам га разумео. — Несрећник! Вребао је ноћу! Сумња, које сам се ја толпко бојао, бешз се пробудила. Неко сажаљење, које се не да речпма изразитн, обузело ме је нри првом погледу на такву несрећу. Какво неизмерно очајање проднраше из душовога, тако гордог човека, који се морао понижаватн шаијунством, да би очувао част свога имена, остављеног ћудн једне женске без срца! Обојица смо ишлн замку. ледено ћутање владаше међу нама; погађао сам, да је тражио начина, како да ми објаснп своју присутност на овом месгу у сред ноћи; имао сам саучешћа у његовом очајању, па сам лупао главом, да нађем кАкву год фразу, какву реч којом бнх га помогао, да се извуче из незгоде, што је онако сумњиво поменуо име г. Мељана, чиме је дао очита знака своје плашње; нај.зад паде ми на памет једна мисао. — Вал>д,а сте одредилн, какву заседу у планини.... кад ндете на сусрет господину Мељану? — -Јест, одговорп он хитро, за то сте ме и срели овде.... Дуго сам седео.... и.... пошао сам да му кажем, да не рачуна нпкако на мене, иа впдећи, где ви идете, држао сам да .је он. Иа да би са свим растерао код мене сумњу, стаде живо говорити о пријатељству које га везиваше са човеком, чије је неверство већ осећао. А ја, ја сам помишљао штали мора да пати онај бедни љубоморник у својој гордости, у својој љубави може бити. Да би ме преварио титрао се својим боловима; али растрзање срца његовог, примећавало се испод грознпчаве веселости; никад га не видех тако весела, и док ми је иричао, не знам какве, ловачке шале, оназио сам, да се хватао за цев од пиштоља, која му је вирила испод његовог огртача. — Заиста дира у срце!