Otadžbina

4

В У Л Ч Е

Кућа у којој беше одсео са старпм господином беше у мали; али близу главног друма и Ветернпце. II тако послекратке шетње угледа на један пут нред собом отворен простор. Упути се тамо и зачуди се иризору, који му се отвори иред очпма. Беше изашао на широки друм, што води поред хришћанске мале у Врање. Поред друма, с оне друге стране, све норед турскпх градина, тече Ветерница и на њој беиге необично живо. Хришћанске жене и девојке беху пораннле, да беле илатно и бели појасеви од овога већ беху покрили зелену траву поред реке, и онако влажни блистаху се насирам сунца необично живо. Иво заста гледајући вредну и веселу младеж; песма и кикот са те стране допираше до> њега; за то се уиути на ту страну. Ветерница беше већ бистра макар, да се могаше видети ио иолеглој трави, да је јуче надолазила. Кише није било у планини иначе би била и сад мутна н бујна. Тако су вредне Лесковчанке могле изаћи на посао. Неколико млади девојака беше већ сишло из мале ио воду, које беше толико, да ннје било нужно, да се буше рупе у песку, те да се у њима иакупи, као што се то пначе готово увек ради. Иво стиже до моста, што коди прекоу Турску малу, иређе преко њега и тамо у заклону стаде да носматра женскадију. Изгледаше, да га ни једна није приметила, јер не престаше певати и смејати се, макар да мушка глава беше тако близу. Иза њега беху турске градине, ограђене што зидом што олепљеним нлетом. С поља изгледаху мртве и пусте, али се по живом зеленплу и по нлодним воћкама, што се помаљаху над високим оградама, познаваше да није тако. Лесковачкп Турци не беху још покушали да се иселе, осим оних, што побегоше за време рата, па доцније или не смедоше или не могоше натраг. Иво помисли и на то: како би било, да зађе мало дубље у маиу, али му готово мучно беше, да се репш на то тако рано у .јутру. Мисли му при том одлетеше на Турке п на њихово господовање. Како је то морало бнти друкчије нре краткога.