Otadžbina

в у д ч е

времена. Хришћанин ио свој ирилици нпје емео приетупитп нп оној ћупријн, а он ее сад шета тако мирно поред тур•ских ограда, па мисли чак на то, да уђе и у саму малу. Занет тиме и не спази, како се из најближе баште, на којој беху врата одавно ошкринута, упути право к њему нека жена. Беше то старида Туркиња, која га беше спазила још у првом тренутку, кад је прешао преко моста н посматрала га врло чудновато. Најпосле се упути лагано к њему и тек кад му приђе са евим блпзу, а он се трже на тих клапат њених нанула и окрете се на ту страну. Пред њим беше жена умотана у чађаво зелену фереџу од главе, на којој беше ■бео јашмак, на све до ногу на којпма беху местве и нануле. ■Ташмаком беше умотала еве лице, тако да само нос и очи беху откривене. И саме руке беху сакривене у борама алватне једноставне хаљине. Иво се осети са свим необично, а кад жена ноче, да га мерп мрачним очима својим, беше готов да са младић•ским нестрпљењем и жестином пита: шта има да га гледа тако? Али Туркиња не даде да се дође до тога и он поред ■све своје срџбе внде, како те мрачне очи засијаше на један пут необнчним сјајем и цело тело старе жене учини се као да лако задрхта. — Ефендм , поче одмах за тим, јесте ли вн из Београда V Те речи изговорн са свим друкчије, него што се говори ј оном крају. Нарочнто реч Београд изговори протегнуто, те <;е Ивану учини као да није у Лесковцу, већ негде тамо далеко испод Авале плаве. — Јесам. одговорн кратко. Була се тек с;<д загледа у њега и као да се понова увери о нечему. — А је лн ваш отац чиновннк у Београду? — Јесте, одврати Пво, коме цела ствар поче да бива .занимљива а не досадна.