Otadžbina

130

11В АН ГУНДУЛИТч

Јаше иаша и наприједа Од болести и од жалости Заврћ ријечи плач му не да. Али веле* хуђа је мука, Ку виђсње свеђ де дава Од скоренијех сусијех рука И од усахлијех црнијех глава. Често цијела још телеса, Слеђена у крви и смрзнута, Наступајућ с коњем сплеса Сјемо* тамо преко пута. Мнократ му се коњ поплаши Пуха,* ржа, стрептје* у себи ; Коњ га и коњик мртав страши Прико* кога проћ му је тријеби Од жалости проливаше сузе Путујући дан и ноћ без одмора, тридесетог дана стиже на Дњестар. Овде се растаде богданским војводом и пређе реку; али истом ступи ни Подоље, спази једног јунака на коњу где се устрмио на њ. С копљем и златним штитом а под белим оклопом то није бојник но бојница славна Крунослава, Коревскога вереница. Од кад јој Турци заробише драгога, оружја не пушта из руку. Отац њезин владаше земљом украј Дунава држећи јаку војску зарад одбране од Турака. Свуда се прича за њ да кћери својој Покли* тада с ње порода Смрт оплака љуби* своје, За колијевку штит јој пода, А оклопја за новоје. Бојном је трубом успављиваше а дојаше млеком од лавице; научи је сабљом владати и она постаде неустрашива. Колико је силна снагом још је силнија лепотом св >јом. Бојној кћери својој отац нађе достојна вереника војводу Коревскога, али залуду! јер кад се одврже цару богдански војвода, отиде у помоћ овоме и Коревски. И Кру нослава је тада хтела поћи с њим, али је он устави. Коревски први насрну на Турке, и разбио би их да не утекоше Богданци у планине; * веле, много. — сјемо (у отаром слвоеноком СБМО) овамо. — јино" крат, много пута. — аухати, духати, дувати. — стреаити, дрктати, трести се. — прико преко. * аокли (покде, иоколу) по што — љуби тДес!. љуба.