Otadžbina

148

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

би било неправедно приморати уметника да пева искључиво и увек за овакву или онакву врсту слушалаца. Што је извесно, тоје, да је роман облик који доиушта да се иише наизменце за све, арема стуињу одушевљења и моИи којом се расиолаже. (( Истинитост и сву тежину наведених речи славне романисткиље дубоко осећа читалац прочитав Толстојево дело, чиј смо наслов горе исписали. Јест. Роман је са своје примамљивости великог читалачког круга, изврсно средство за ширење моралних и материјалних истина. Његов утицај на читаоца у толико је јачи од строго научно написаних дела из круга природних и друштвених наука, што апелује како на ум тако и на осећај читалаца, и што у се прикупља елементе како из материјалног тако и моралног људског живота, и тиме чини потпуну целину која својом хармонијом и задовољењем обеју страма људске природе, умоваља и осећања, врши потпуни утицај. Док се на пр. при читаљу каквог математичког или природн.ачког дела, аадовоља само једна страна људскога духа, мисао, дотле се у роману, изнашањем неоспорних Факата из живота, и њиховим упоређивањем у извесну хармониску, естетичну целину, задовољавају и ум и осећај, и отуда је утицај на читаоца јачи, јер је и узрок тога утицаја потпунији. Ну и приговор Жан-Жак Русо-а није са свим без основа, јер доиста, роман може много пута нанети огромне штете читаоцу, наводећи га на погрешне закључке, који много пута, могу да промене правац у животу читаочевом, да га учине неспособннм за правилио кретање у животу. 1 ) Ово нарочито важи ако читалац са својом умном спремом не стоји тако високо. да ,се може отргнути од закључака који му намеће погрешно написано дело, а таквих читалаца код забавне књижевности велика је већина. Ну ово ипак није довољан разлог да се одбаци извесна врста књижевности, као што на пр. не би био никакав разлог да се одбаци употреба жељезнице за то, што се, код невештих жељезничких чиновника, могу догодити страховите катастроФе. Да такве катастроФе у духу људском не би могли чинити рђави писци, једно је јемство објективна критика, а друго она вечна истина, да свако зло и лаж само по себи пропасти мора. Мислимо да нећемо преухитрити ако кажемо, да је Толстој у делу »Срећа у браку«, верно и са оправданим естетичким смером, х ) У овакве романе могу ое уврстити онн , што проповедају Фагализам, што читаоцу на свакој страни отворено показују друштвену покв&реносг; наводећп га тиме на закључак, да његови практични ингереси захтеваЈу да и он сам буде такав , да се наоружа свпма прљавштинама којима се продире у друштву, и т. д.