Otadžbina

150

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

С друге стране, Сергије Михаилић, коме је већ тридесет и шест година, и који мишљаше да је већ премашио доба ступања у брак, радо се бавио и врло се пријатпо осећао у близини Марије Александровне. Седећи у вечерњем сумраку у башти са Каћом и Машом, Сергије, под утицајем дивне околине и свога расположења прозбори: »— Ала ми је мило ваше Проково. Целог свог века волео бих тако седети. — Па чините то! — рече Каћа. — Да то чиним — понови он; — живот ми не допушта. — За што се не жените ? — запита га Каћа; ви би сте били ваљан муж. — Мислите ваљда за то, што нећу да се женим? — запита он смешећи се. Не, Катарино Карловна, за вас и за мене прошло је већ време женидбе и удадбе. Сви моји познаници већ одавно држе да нисам више за женидбу, а и сам увиђам то још пре њих.... и од тога доба ми је боље, верујте! Чинило ми се, вели Маша, да је ове последње речи изговорио усиљеном живахношћу. — И то је лепо: тридесет и шест годила, па се већ заситити живота! — повиче Каћа. — Од куд сам се заситио живота ? настави он. Ја само не марим да се женим, јер је за женидбу друго што нужно. Питајте ову овде, дода, махнув' главом на Машу. Њу морамо удати.... у њој ћемо уживати обоје. Глас му је изражавао неку скривену тугу, а на њему се приметило да силом савлађује своје осећаје. Он ућута за часак, а Маша и Каћа не прекидаху то ћутање. — Представите само себи, — поче он опет; представите себи, да ми којом несрећом падне на ум да узмем за жену девојку до седамнаест година, на прилику Маш.... Марију Александровну — то< је згодан пример, радујем се што сам га нашао.... то је најбољи пример. Маша се смејала и није могла да схвати што се он радује томе примеру. — Руку на срце.... Реците ми истину, — окрене се он Маши. Зар не би била несрећа за вас, кад би сте морали проводити свој живот са старим, преживелим човеком, који само воли мир и тишину а овамо се у вама бог зна шта кува и ври, а бог вас пита какве жеље рађају? Маши је било готово непријатно то слушати. Ћутала је и није знала шта да одговори.