Otadžbina

166

С Е Љ А Н К А

— Ја оћу да се жалим! — Жали се после!.... Вуците га ! II Вука одвукоше у апс Од то доба Вук нс остављаше Лазара. Где је год мог'о он је глед'о да му напакости. Он опет поче своју стоку сагонити у Лазарево имање ; један пут му посече и вслатовника што је Лазар спремо за продају.... Иљадама иљада неприлика правио му је. Он је писо тужбе и жалбе против Лазара. Трч'о је сваки дан властима и жалио им се. Ништа за њега не беше стидно — само ако је мог'о с тии упропастити Лазара. И Лазар је одговар'о на све тужбе и жалбе. Он беше прав па му је лако било и одговарати. Али је Лазар — к'о што рекох — био жесток човек. Његаје гризло — кад му се подмеће оно што није. У томе беше сушта Анђелија. Оећамо се како је мучила Анђелију и помис'о: да ће Вук о њој пронети непоштен глас.... Тако јс исто било и са Лазаром. Он је мр'о од муке. По читаве ноћи око на око не могаше склопити..., 11 Лазар не издржа потпун рок. Нешто то , нешто неприлике у животу, нешто напрезање у раду а највише назеб кад је »узвлачио« воденицу и — он паде у постељу.... XX. Анђелија се поплаши. Болест Лазарева не изгледаше јој обична. Он паде; јагодице на лице искочише; очи упале дубоко у главу а прн том кашљаше. — Боле ли те, рано моја, макар што год? — Ништа, нано. — Па што кашл.еш? — Тешко оном, нано, који не кашље! — Али, твој кашаљ није обичан, кућо моја! — Па од назеба је најо. Док сазри биће лакше! И сазре његов кашаљ — он пропљува крв. Дош'о је сенка од Лазара; нос му се ушиљио; јабучица испод грла искочила; по рукама се виђаше сплет жила које су поплавиле; осушио се сав к'о вејка: да се чуди човек у чем душа стоји. Анђелија трчаше неуморно на све стране; она иђаше од врачаре до врачаре; даваше му разне траве и употребљаваше све што би чула да може помоћи. Али ништа не поможе Лазару; он бацаше крв и даље; глас му са свим изнемог'о, а снагу је већ са сзим изгубио. Долазио му је и попа и пријатељи његови. Он се једва разговараше са њима.