Otadžbina

С Е Љ А Н К А

167

— Што га не носиш доктору ? — утагта попа Анђе.шју. — Сад Ку, вала, и доктору, само док чујем шта ће ми казати ова картара. — Која картара? — Има, веле, у Лешници једна што разбацује карте. — Ала и те ваше врачаре и картаре, баш човеку крст изедоше!.,.. рече попа. — Води ти њега доктору! — Шта ћеш попо ? — Ово пико не чини од беснила иего од нужде! .Ићи ћу и доктору, али и тамо ће бити слаба вајда!.... Најзад, Анђелија га метну у кола те однесе и доктору.... Он га прегледа, ману главом неколико пута, па онда седе те му написа лек, и Анђелија оде у апотеку да га купи.... Донела га је кући и давала му лекове. Волест подједнако : ни боље ни горе.. . Мучно је описати оно што је се збивало у души Анђелиној!.... Њеио расположење зависило је од прилика: кад види да му је баш рђаво — оиа је дрхтала од својих рођених мисли; а кад од које врачаре стигну добри гласи — и она се развесели и обрадује.... Међу тим једнако је била око постеље Лазареве. Огрешио бих се о правду кад бих каз'о да и Аница није била уз постељу. Она је волела Лазара и дала. би све што је имала кад би му могла живот продужити. Али болест не попушташе; шта више још поче напредовати.... Мутии дани беху гори за болесника, и једног вечера Лазар — који је највише волео ћутати — зовну матер. — Шта је, рано ? — Седи. Анђелија седе. — Најо!.... што је — ту је!-— рече Лазар. — Шта, кућо моја?! — упита Анђелија и задрхта. — Ваља мрети! Апђелија јаукну к'о да је ко ножем удари. Лазар ману руком. — Не јаучи! — рече — Не прави галаме: ово је ноћ.... — Да пошљемо кога по попу — рече кроз плач Аница. — Не треба. Ја ћу казати — што треба — вама. Онда поћута мало. Анђелија се окаменила. — Нано! Ето ту, у асталу је кеса.... Па, к'о да је се уморио, ућута. . ..у њој има — настави он— пет стотина и тридесет динара.... То су паре општинске.... Ту је и печат.... Све то предај сутра попи.... — А шта мени велиш? — упита Анђелија неким чудноватим гласом.