Otadžbina

108

С Е Љ А Н К А

— Теби?.... Вала ти на млеку и на пажњи.... А друго.... нека ти бог буде пријатељ!.... Па онда опет ућуте и дисаше кратко и не једнако. Анђелија је ћутала крај његове постеље. — 0 нано! — рече он опет после кратког ћутања. Анђелија ману главом. Од тешке жалости она не може про- : говорити. — Нек оде Живко нека зовне тетка и тетку ... Анђелија погледа Аницу; ова изађе да нареди. Он узе њену руку, пољуби је, пе је онда миловаше.... Њу поли поток врућих суза и она зајеца. — Зар и тебе да изгубим!.... — Тгути, нано! ј 'јјм — Не могу! Очи плачу, срце плаче, душа плаче — не плачем ја!.... И њему се засја суза у оку, суза велика, крупна па сјајна к'о драги камен, или к'о роса на пролетњем цвету. — Нано!.... И ти ћеш тамо к'о и ја.... сви ћемо тамо!.... — Ја нећу никад!.... Мене је бог осудио к'о кукавицу, да кукам док је сунца!.... Дуго су обоје плакали. — Каз'о бих ти нешто, нано, а не смем! — рече Лазар. — А шта, рано ? — Да ми гледаш Љубу и Рају!.... — И њих !.... Гледаћу их.... — Само за живота!... јер овај.... и Лазар ућута не знајући ни сам шта говори. У тај пар уђе Милан и Миленија. — Шта је, Лазо, по богу брате ? — упита Милан. — Зовнух вас, течо, да се опростимо. — Зар већ ? — Ту је !.... И кад наста праштање сви оплакаше.... После опроштаја Лазар се завали у постељу и ћуташе дисајући испрекидано. Сви су ћутали и тишина беше така да је се лепо чуло како он дише. Ништа не прекидаше ту нему тишину; и попак се ућут'о.... Лазар се на једаред промешкољи; појми да се дигне али не може. Анђелија се наже над-а-њ. — Шта је, кућо? Он заусти да рекне нешто, али не може.... Ногледа матер и децу; суза засја и паде на свенуле образе.