Otadžbina

С Е Љ А Н К А

16»

— Шта је, срећо моја? — јекну Анђелија. Али он је више не слушаше. Његово се око укочило..., — Дај свећу — викну Милан. Упалише свећу, али је Лазар био већ нокојни.... Наста плач и запевка. Анђелија се бЈсаше у груди и чупаше своје седе власи..., Изађе на поље, у ону тију и мирну јесењу ноћ — и зајаука.... Глас њен разлеже се по свему селу.... Дотрчаше комшије.... Анђелија опет ушла у собу па се бије. Људи је уздржаваху : — Немој, Анђо, остави се тога! — Остави ти мене ! — Ама немој бити луда! — Бог ми је дао лудило!.... Оћу да се лупам!.... Шта ћу ја више овде ?!.... И људи је оставише. Једни веле : — Извећала је! — Није, брате, него јој и јесте мука.... Помисли колико гробова има она!.... — вели други. Тек никог но беше да је не зажали.... Анђелија није сву драгу ноћ тренула. Она је се примирила и села крај самртника. Није кукала него је мислила : „Ја дочеках и ову жалост!.... Је ли то била божија воља: да се ја овако мучим?.... И ако јесте — шта хоће тај бог од мене ? Зар му мало би што му дадох: оца и мајку и свекра и свекрву, и другог свекра и јетрвице и девере и синовце и синовице; зар му је све то мало — него ми још узе ињега!.... Зар сам се ја за ово њему молила?.... И сад ме оставља да живим — а уз'о ми јс живот, срце и душу — уз'о ми све:. ... Па шта ћу сад; куд ћу сад?.... Оћу ли опет да му се молим?.... Зар ја?.... Њему?.... О !.... никад!.... Он је највећи крвник; он је измучио свога сина што га Турчин не би измучио!.... Он не види муке и патње светске; он богује! Та пре бих се замолила Вуку Срдаћовићу него њему!.... И да сам се замолила Вуку за ма што — он ми не би одрек'о!....« И би јој криво, и би јој тешко на бога.... Да јој је било могуће да га где нађе, она би се с њим тукла на смрт и на живот ! Срџба њена горела јој је у грудима к'о ватра. Она је испунила цело тело њено, те јој се за то надимаху груди да прсну!.... »Пе треба срдити бога!....« прокраде јој се једна мисао. »Шта не ваља; шта не ваља!.... Он мени одуз'о све па да га не срдим!.... Ја га се не бојим!.... ни мало се не бојим!.... И шта ми још може?!.... Ваљда да ми одузме живот !.... Е па чик!.... чик!.... нек ми га одузме!.... Ваљда да ме убије громом !...- А зар ме није