Otadžbina

172

С Е Љ А Н К А

— Ја! — рече Отамена. — Јадница! — Ух !.. ја би полудела !... А Анђелија разастираше по супгилу поњаве и кошуље у ко јима је Лазар умро и љубљаше те ствари као самог Лазара.... XXI. Би па и прође.... Обелише вране косе, смежура се једро лице, замутише се црне очи, опаде оно дивно тело — све однесе време и жалост.... Анђелија се са. свим изменила. Од оне снажне жене поста нејака старица, која је остатак свога живота проводила на гробљу.... Тамо јој беше живот — тамо јој је све закопано.... Кад би куда ишла глава јој беше на гробље окренута. Чим би добила мало времена — отишла би тамо.... И тамо би дуго седела па би запевала или просто плакала. На кућу се више није освртала ; није ју се тицало ништа, и можда би тако и остало до последњег дана њезиног, да се не деси ово што ћу вам опричати. Беше леп јесењи дан... Чисто човеку мило да постоји на сунцу и да га греју топли зраци његови. Анђелија свршила своја посла па куд ће — него на гробље. Узе две три јабуке као понуду мртвим и оде.... Седела је цео целцати дан тамо код гробова. Сунце већ пагињаше западу а она никако не може да се одвоји од ове црне земље... На послетку заспа на гробу Лазаревом. И сасни овај сан : К'о још ноћ а она се пробудила па је нешто силно вуче да иде на гробл^е. И она изађе у кућу , нађе у једној видрици воде и уми се. Убриса се рукавом , узе свој штап па се упути гробљу. »Шта ли је ово сад ; од куд да заврљам?« — помисли она кад виде да је у једној великој шуми. Неки ладан ветрић пиркаше а њој зима, боже , зима.... И тумараше кроз шуму тамо и овамо док не наиђе на једну лепу башту. »Чија ли је ово башча овако лепа? (( — питаше се она. И, к'о, уђе унутра. А оно дивно, боже дивно ! Све пограђене стазе па посуте најлепшим цвећем ; а око стаза засађено цвеће па мирише, мирише тако лепо како Анђелија и пе мишљаше да може цвеће мирисати.... А иза леђа цвећа млада шумица од свакојаког воћа, па тице певају и пролећу тамо амо... А кроз башту