Otadžbina

С Е Љ А Н К А

173

к'о жуборка поточић; таласићи му се пењу на лепо шарено камење, а он бистар к'о суза, па се пресјава оно камење у њему... И к'о оне мале тичице слећу па пију воде и брчкају се.... Вио је онако сутоњ, али се све лепо могло видети к'о и на дану. • На једаред иза једног брданца што је иза оне шумице од воћа сину нешто. А.нђелија се трже. „Шта ли је то, боже мој !... А оно тек изађе сунце сјајно и лепо па му се зраци преливају ко злато... А к'о сунце обасја ову башту и на једаред запеваше тичице и успролоташе лептирићи ; а од поточића се одбија зрака и он се сав засјаји к"о да је од сребра.... »О, боже !... Где сам ја ?... упита се Анђелија. — А ко си ти ? — упита је један познат глас иза леђа. Лнђелија се окрете и, к'о, угледа Живану, своју свекрву. — А ти си ? упита Живана. — Ја сам, мајко. — А од куд ти овде ? — Заврљала сам. —• А где си била ? — Била код куће, мајко, па пошла на гробље па заврљам и тако дођем овде. — одговори Анђелија. — А што тако рано? -- Е-ја, моја мајко, умро ми Лаза, па....— Знам да је умро. Ево га овде код нас. — Зар овде ? — Овде ! ЛнђелиЈи, к'о заигра срце. — Молим те, мајко, да га видим ! — Очекни мало , видећеш све наше. — рече Живана па зама,че у једну честу од ружа. »Ово мора да је »онај свет« — мишљаше Анђелија. И за мало ето ти Живане са Лазаром и са двоје дечице која летијаху око њих. Она, к*о полети да загрли Лазара, али је Живана устави — Немој, још не !... — А што, мајко ? — Скоро ће и то бити !... А зар не видиш ову децу ? То су ти Лепосава и Стеван. — Па шта ће им крила, мајко ? — Они су анђели. — Па где сам ја ? — У Рају.