Otadžbina

174

С Е Љ А Н К А

— У рају? — Јест. Оно што си мало час видела оно се сунце рађа. — Ала је овде лепо !... рече Анђелија. — И ти ћеш скоро овамо!.. Била си много згрешила ! Анђелија се сети како је викала на бога и обори главу. — Опроштено ти је ! — Да ми је да не идем одавде ! — рече Анђелија. — Мораш још тамо бити !... Али за мало. Само, послушај ме, да више не трчиш на гробље сваког дана ! — Него шта ћу ? — Гледај кућу ! Гледај деду !.. Чини своју дужност ! — Али сна !.... — Она је од новога света !... К'о год што си ти мислила даје добро што ти радиш — тако исто и она мис.ш да је добро што ради... Немој да је дираш; остави је!... — А зар ти, Лазо кућо, нећеш мајци ни једне казати? — упита жалостиво Анђелија. — Скоро ће доћи време па се нећемо ни растајати.... А сад иди! — Само још мало, мајко, молим те ! — ! Иди, иди !.. Скоро ћешнам доћи па се нећемо никад раздвајати! И Анђелија погледа ;још једаред свекркву и децу своју, па тужно изађе из баште... Опет наиђе на шуму и опет је обузе ладноћа... Она се трже... Месец сјајаше на ведром небу, а ситне звездде трепере... Анђелија погледа око себе и виде крстове и бело камењо, Сети се да је у гробљу и прекрсти се.... Не илашећи се изађе из гробља ; нека чудна мешавина беше у дупш њеној и она осети потребу да коме исприча шта је снила. Иа одс попиној кући. — Иопо ! — т 1ујем — одазва се попа. — Јеси л заси'о ? — Нисам још... а ко је то ? — Ја, Анђелија. Попа изађе. — Од куд ти у ово доба ? упита је. — Идем с гробља. — Зар до сад тамо била ?! — Ја !... Имам нешто да ти кажем. — Шта ? — Да ти се исповедим. — Па ајде овамо — рече попа.