Otadžbina

С Е Љ А Н К А

175

И Анђелија уђе за њим у робу. Попа рече да укућани изађу, али Анђелија ману руком. — Могу и остати — рече. И исприча свој сан....

Од то доба Анђелија се поче опет са децом забављати. Шта сише и смејала је се са њима... Што је год мОгла — она је радила; у дугу дану тумарала би по авлији и успремала. А кад би звоно зазвонило на вечерње или јутрење оиа би узела у свој пешкирић бокорић босиљка па би — преко гробља отшпла у дркву и ту сс најусрдније молила богу... Кад би чула да звоно огласи да је ко умро — она би се увек ггрекрстила и рекла; јбог да му душу прости !«... Из куће није никуд излазила, ретко кад би отишла до Ике и Миленије и тамо би се с њима разговарала. У с.елу су је веома поштовали са њезине натње. Девојке и момчад љубиле су је у руку ; људи би се увек са њом лепо поздравл.али а жене би тек рекле : — Еја, јада, па се и насмеши ! — А шта ће сестро ?... Не помаже јој па да себи очи вади ! — Веле да је било мученица... И она је мученица. — Ја шта је !... Посарањива све што имаде!... Некад би чула а некад не би шта жене говоре, али се пикад није тужила... . Но једном дође крај и њеним патњама и мукама.... Наступила беше опет позна јесен. Она постала зимозебна, па се и не мицаше никуд из запећка колико себе ради.... Једног јутра пође на поље. Киша падала сву ноћ па стреје капаху Она прекорачи преко прага , но ноге јој излетеше, и она паде те се удари о праг.... Бол беше јак, па је од муке увати тога вечера грозница. Она беше у ватри сву поћ. Оутра се мало разабра и осети да јој је близу суђен час... И она се мољаше богу: »Господе ! Молим ти се, опрости ми знане и не знане грехе моје— Одржи, Господе, овај дом и овај народ и подај им здравље и напредак ! с( Па онда зовну децу себи ; зовну и Аницу. Кад ова уђе рече јој да зовне укућане. Сви се искупише око ње.