Otadžbina

196

ВЕРЕНИЦИ

на крај спољашњега ходника, сиђе низ степене и пође кроз гомилу, која му с поштовањем начини пута, пође да се стави њима на чело Ренцо, сав уплакан, не иначо, но као да је и он од оних, од којих се искало ово чудно опроштење, повуче се такође и намести се поред једне колебе , где очекиваше у пола скривен, са телом заклоњеним и главом промољеном, с избеченим очима, са силним куцањем срца, али уједно са неким новим и особитим поуздањем, коју је, мислим, родила она тронутост, коју му је улила проповсд и поглед на општу дирнутост. Ево долази отац Феличе, бос, с оним ужетом на врату, с издигнутим оним дугачким и тешким крстом ; бледа и суха лица, лица које дисаше у исти мач скрушеношКу и срчаношћу ; са ходом лаганим , али одважним , као који само на то мисли , како ће туђу слабост да штеди ; а у свему као човек. коме сувишни труд и тегобе дају силу да може да издржи онолике потребне и неразлучне са овом његовбм дужношћу. Одмах за њим долазише одраслија деца већином боса, тек некоја сасвим обучена, где која баш у кошуљи. Опда долазише жене, скоро свака водећи за руку девојчицу, и појући наизмепце Мизерере (помилуј ме боже) ; а слаби звук ових гласова, бледоћа и малаксалост ових лица могаше побудити потпуно сажаљење у свакога. који би се ту нашао, као обичан гледалац. Али Ренцо гледаше и проматраше ред за редом, лице за лицем, ни једно не пропуштајући ; јер опходња иђаше тако полако, да је то могао чинити сасвим удобно. Пролазе и пролазе ; он гледа и гледа — вазда залуду ; гледне на радове, који још остадоше натраг ; још их јс мало ; ево последњи: прошле су све ; била су све сама нопозната лица. С опуштеним рукама и наслонивши главу на једио раме, пратијаше он очима ову гомилу , докле испред њега пролазише људи. Мова пажња, нова нада побуди му се, када иза ових угледа да долазе неколико кола, на којима су били оздрављепици, који још нису могли да иду. Ту су женске долазиле последње, а и кола су ишла тако полако , да их је Ренцо могао сва да црегледа, а да му не умакне ни једна. Али што ? промотри прва кола, друга. трећа, и тако даље, вазда с истим успехом, све до последњих, иза којих не долазаше нико више, до ли други .један капуцин озбиљна изгледа и са палицом у руци, као надзорник опходње. Веше то отац Микеле, за кога смо казали, да је оцу Феличу био додан као помоћник у управи. Тако ишчезну посве она слатка нада, а одлазећи не само што понесе утеху , коју је била пружила , но као што већином бива, оастви човека у гору стању него пре што је био. Сада је још најбоље било, ако би нашао Лучију болесну. Ако је по садашњој жи-