Otadžbina

202

Б Е Р Е Н И Ц II

срећник! То зна господ, јесам ли му опростио од срца; али ти ... 3 Хоћеш дакле да целога мога века мислим, кад њега не би ои.м ... $ Лучија, ти си рекла, да те заборавим ! да те заборавим ! Какс то да учиним ? На кога мислиш да сам мислио цело ово време ?.. 11 после толиких ствари ! после то.шка обећања ! Шта сам ја тс-би Ј учинио, откако смо се растали ? Зар што сам толико поднео, по- ј ступаш тако са мном ? јер сам препатио свако зло ? јер су ме људа ј гонили? јер сам провео толико време изван куће, тужан, далеко од 1 тебе ? јер сам дошао да те тражим, чим сам само могао ?« Када јој плач допусти да може да говори , Лучија на ново склопи руке, подиже небу сузне очи и повика : »0, пресвета богородице, помози ми ти ! Ти знаш, да од оне ноћи нисам имала часа, као овај што је. Ти си ми притекла онда, притеци ми и сада!« »Да, Лучија; добро чиниш, што призиваш мадону ; али шт(3 хоћеш да мислиш, да она, која је тако блага, мати милосрђа, може да ужива, ако ми страдамо.... барем ја да страдам.... Због једне речи која ти се омакла у тренутку, када ниси знала, шта говориш ? Зар волиш да верујеш , да ти је тада била у помоћи , па нас за тим оставила у невољи ?.... Али ако је то само изговор, ако сам ти достао мрзак.... а ти ми кажи.... говори отворено.® »Смилуј се, Ренцо, смилуј се, тако ти драгих покојника, престани, немој да ме убијеш.... То не би био добар час. Иди до оца КристоФора, нрепоручи ме њему, али немој да се више овамо враћаш, не враћај се више амо.« »Идем ; али немој мислити, да се нећу вратити ; вратићу се, па ма било на крај света, вратићу се.« И он оде. Лучија седе, или боље рећи, клону на земљу поред постеље, па наслонивши главу на ову, настави горки плач. Жена, која дотле лежаше гледајући и слушајући недахнимице , запита, каква је то била појава, та препирка, тај плач. Но можда ће читалац питати од своје стране, ко је она , па да бисмо га задовољили , неће нам ни овде требати много речи. Беше то имућна трговкиња од својих тридесет година. За неколико дана виде, како јој у кући помреше муж и сва дечица; мало за тим дође куга и на њу, те је пренесоше у лазарет и метнуше у ону колибу, а у оно време, кад је Лучија, по што је не знајућн савладала жестоку болетицу и такође не знајући променила више другарица, почела да се повраћа и да се разабира; јер од како се била разболела, докле се још налазила у кући дон Феранта, остала