Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц И

203

јс- као ван себе. У колебу могаше само двоје стати; па између њих дп'Ј јаднице, самохране, престрављене, остављене међу толикима, брзо се роди искреност и наклоност, која тешко да би се могла развити V, од дуга заједничка живовања. Кроз кратко време могаше Лучија оиој другој бити у помоћи, која беше врло болна. Сада, кад је и ова била ван опасности, позајмице се храбрише и надгледаше ; дале су Је,|па другој реч, да ће из лазарета отићи само заједно, па су се и то договорале, да се никада више не растављају. Трговкиња, кпј:с је под назором свога брата, комисара ■ санитетскога, оставила кућу и дућан и касу, све то у добру стању, налазаше се сада као •самохрана и жалосна госпођа од много већа имања, но што јој је трвбало да удобно живи па је хтела да Лучију задржи код себе, као кћер, или као сестру. Лучија је пристала на то, можете мислити, холико захв&лна њојзи и промислу божјем; али само пошто буде добила вести о својој матери и као што се надала, дозна 1а њену волу. Пначе, као што се устручавала, никад јој не рече ни речи нити о своме верењу, нити о другим својим ванредним пригодама. Ада сада, код онако узбуђених чустава, осећаше барем толику по•требу да с.ону олакша, колико она друга жељаше да чује. Па стиснувши јој оберучке десницу, одмах јој поче задовољавати искање, не прекидајући се иначе, но колико је то чинило јецање. Међутим казаше Ренцо према стану доброга Фратра. Оа нешто муке и пошто је морао приличо да тумара, најпосле стиже онамо. Нађе колебу; њега тамо не нађе; али тумарајући и тражећи онуда, угледа га у једној чатрљи, како се сагнуо скоро до земље, па теши једнога самртника. Он застаде и чекаше ћутећи. Мало за тим виде га, где заклопи очи ономе сиротану, онда клече, помоли се богу и устаде. Оад се Ренцо указа и пође пред њега. ,,0! к рече Фратар, кад га виде да долази; »дакле?« »Ту је; нашао сам је. к „У каквом стању.« ч Излечена или барем на ногама." „Нека је хвала господу!" „Али.... сс рече Ренцо, када му се приближи, да му могаше тише говорити; »има друга нека незгода. 11 »А што ! сс »Хоћу да кажем, да.... 13и већ знате, колико је добра та сирота девојка; али каткад је је мало тврдоглава у њеним мислима. После толико обећања, после свега онога што и ви знате, каже сада, да ке може поћи за ме, јер вели, шта знам ја, како јој је у оној страшној ноћи глава била угрејана, па се, штоно реч, заветавала мадони. Отвари без смисла, је ли? То су ствари добре за онога,