Otadžbina

р

ВЕРЕНИЦИ

205

Па је одвуче у један угао и додаде : »Овде могу остати само неколико тренутака. Јесили вољна да ми се повериш, као и иначе ?« »О! Зар ми нисте ви увек отац ? :< „Дакле, ћери моја, какав је то завет који ми је Ренцо споменуо? »То је завет, који сам дала мадони.... ох ! у великој невољи!.... да се нећу удати." „Јадница ! По да ли си тада помислила, да те веже обештање?® Ту се тицало господа и мадоне.. . на то нисам мдслила « »Тгери моја, господу су миле жртве и приноси, када их дајемо од онога, што је наше. Ои хоће срце, он хоће вољу ; али му ти ниси могла поднети вољу другога некога, коме си већ била обвезана. сс „Јесам ли тиме што згрешила? сс »Ниси, сиротице моја, немој то да мислиш; сувигие, ја мисдим, да је блажена девица милостиво примила намеру твог уцвиљенога срца, па је место тебе богу поднела. Но ми кажи, дггли си се са каме када о томе посаветовала ? сс „ Ја нисам мислила, да је то грех, те да бих се морала исповедити; а оно мало добра, што човек може да учини, зна се, да није потребно казивати.« »Имаш ли други какав разлог, који те уздржава да одржиш обештање своје Ренцу ? »Ако се мене тичс.... за мене.... какав разлог.... ? Не бих управо могла казгти....® одговори Лучија с недоумевањем, које нешто са свим друго показиваше, а не неопредељену мисао ; а њено лице још бледо од болести занламте уједанпут најживљим руменилом. „Верујеш ли ти, сс на то ће старац, оборивши очи, „да је бог дао цркви власт. да може отпустити и разрешити дугове и обавезе како ће већ да буде на веће спасеније, које су људи могли према њему учинити ? С( »Да, верујем. сс »Дакле знај, да ми, који смо на овоме месту постављени да водимо бригу о душама, имамо за све оне, који нам се обрате, од стране цркве најпростанију пуномоћ, и да према томе, ако то захтеваш, могу да те разрешим од обавезе, ма она каква била, коју си ти могла на се узети због тога завета. сс »Али зар није грех одустати и покајати се због завета учињеиа мадони? Ја сам га тада баш од срца учинила....® рече Лучија, жестоко узбуђена навалом такве ненадане, Морамо ипак рећи, наде, као и појављеним отпором ужаса појачана свима оним мислима, које су од толика времена у главном занимале нашу душу.