Otadžbina

218

р е м о н

срце, изнурено свакодневним повредама, постало неосетљиво према случајним увредама. Од тога се дана добро узео на ум и пазио је, да ме никако не увреди. Кад би било питање о нашим пословима био је приступачан и показивао се као човек који се да обавестити, али чим бисма оставили тај предмет поново би постао суморан и неповерљив. Колико ми борбе задаваше тај нечувени положај! Ја не верујем крвним побудама и тако званој крвиој вези, јер би тада синовља или очинска љубав изгубила своју тајанствену милину и спала би на животињски нагон; али опет наша душа не ослобођава се тако лако јарма тих светих осећаја; усађених самом природом у наша срда. Био сам решио, да у господину херакдрејском гледам страна човека али кад бејах поред њега , не могох се отрести као неке моралне сервилности која ми је готово личила на потчињеност; зависио сам од њега бар по крви. На спрам сваког другог човека могао сам битв равн-душан; али на спрам њега... њега сам требао или љубитн илн мрзити, средине није могло бити. Оданост матери гоиила ме је гнушању, презирању, а, по природном инстипкту, ја му бејах подлегао. Као хладни философ дошао сам овоме до јуче нспознатом ми човеку; али у имену отац лежи нека света узвишеност против које се скептицизам узалуд буни. Рекао сам себи да ћу бити осветник па да би ее мржњом распалио, успоменама сам мутио но талогу прошлости ! но видећи кривца тако кажњена, тргнем се, а неки незнани осећајв расплинушне се по мојим осећајима — он бејаше тако тужан, у тако жалосном стању, па без пријатеља! У кући његовој сви су га мрзели, његова га жена мучаше; живео је сам самцит, без деце, без породице: и по врх свега тога ја, који сам га требао волети, нисам га волео! Корео сам себе за ту разнеженост; боја сам се. да не изневерим ствар своје матере, мирећи се са човеком који је упропастио и мене и њу; али у души мојој штитила га је вазда једна стална мисао и говорила ми: То ти је отац! Не, то није глас крви, што ми говораше, пошто он није могао погодити ко сам му ја, јер његови осећаји осташе ладни према мени. Но то ради чега се моја охолост почела кршити, беше тежина мисли, беше утицај божанских речи, које се уче још у колевци: » Поштуј оца свога и матвр своју с( рекло је свето писмо, и то је зар једини навод светих књига које Ф^озоФија није смела никад претресати: ФилозоФија, која је својим слепим софистичким цепидлачењем дотле дотерала да је порекла и самога Бога. Мучен таквим неизвесностима, мој се гњев крхаше од недеље до недеље као дуга бура без грома. Силом ми пође за руком, да се колико толико покажем равнодушан при успомени на несреће