Otadžbina

Р Е М О Н

\

219

које нам је отац учинио ; али од дана, кад сам се решио да спаоем самртних мука тога несрећника, кога иико не љубљаше, изненадио сам се како и против своје воље осећам неку милину, што се старам о томе човеку, па ми је све изгледало као да сам надахнут неком нежношћу. Љутио сам се на своју слабост ; покушавао сам да опет окаменим своје срце ; хтео сам да останем осветник... али нисам могао. И најзад, кад сам га оне ноћи срео у парку где вреба на издајство своје жене.... тако ме потресоше његове муке, да су ми очи — стискавајући му на растанку руку — биле пуне суза, и у мало се не издадох. Од тога тренутка нисам се више борио противу светих осећаја ; види се, да иисам створен за мржњу ; ослободивши се тих рђавих осећаја, које сам од толико времена гомилао, данем душом, разведрим се. Одгајен нежношћу, осећао сам само љубав, тај миомир младости. Мила Мара, којој сам поверовао нерешљивост свога срца. саветоваше ми, да опростим ; у осталом, зар се нећу најбоље осветчти, штитећи оца. који ме се одрекао ? Зар нећу тиме понизити његову охолост, што ћу се показати већи од њега ? Већ сам га спасао од освете Бернажовог сина, кога је можда јад нагнао био на злочин. — Овоме несређноме човеку , који беше усамљен као и ја, посветих најлепше место у животу свом, па сам већ слутио дан, кад ћу му новратити сина, да га у животу храбри, 5. Чича Бернажу увређен, што су га изабрали, да уходи свога ортака, наставио је мирно и опрезно пратити кораке господина Шарла све у моју корист, и на брзо дознам, да је овај пропали љубавник — мислећи без сумње, да ће лакше доћи до дивљега голуба ако погони голубицу — заседао сваког јутра у заседу на путу сентакдрејском, да би при изненадном изласку довео у неприлику невина жртве своје глупе освете. Мабели и Стевану прохте се да га исмеју па су једно три или четири дана за сат пролазили кроз шуму. Како ја и Мара не бијасмо с њима, ншијун се окану узалудног посла. Но тек што се умирих с те стране, а догађаји убрзаше катастрофу, које сам се тошко бојао. Дуго сам држао да се маркиза беше само из сујете упустила у кокетерију, надао сам се да ће је њена хладноћа избавити; али ме на скоро неки знаци изведоше из заблуде и бацише у највећи немир. У додиру страсти има опасности, које чак ни кокете, као највећа господарица срца свога не може никад предвидети. Љубавна изненађења као да су непозната код ових суверених гордељивица којима је бол и мучење чије душе страсна и најмилија забава ; будући