Otadžbina

220

Р Е М 0 Н

непажљиве, распирују огањ , док једнога дана и саме на њему не сагоре. Непознато их привлачи. Поуздане у се , оне дрсно излане на цветне обронке , са којих поглед лако допире до дна амбиеа. Привикну се несвестици, уживају у њој ; сваки дан кораче корак више, док се не удале толико , да нема више повратка ни спаеа. Посвећен у тајне драме , с којом ме је упознало чуднопато стицање догађаја, читах њене перипетије као из отворене књиге. Изнурена чамом и досадом — а на овог страшног иомоћника рачунаше господин Мељан тако Фатално — маркиза се повела за привидном срећом , која је оггет процветала у њеном доколом животу. Она љубљаше!.... Али беше врло поносита, што је остала чиста у својој страсти, ако се у опште може чистотом назвати прељуба срца. Нагађао сам борбе њенога узнемиренога срца; плашио сам се своје немоћи. Али шта да се ради ? Мој отац не бејаше никако човек, који би ми опростио мешање у. одбрану његове части; може бити, да би се и сам преварио о разлог свађе са господином Мељаном. То би значило изазвати скандал, па га још и погоршати Али, на жалост! Свршетак, тако дуго предвиђаи, појави се у брзо. На једној страни Бо-Сежура, тога напуштенога стана, који ми драговољно уступи госпођа корамдрејска, налазаше се ограђен неки воћњак, који сам такође узео био под закуп. За оно неколико мссеци гостопримства у замку, присно сам се опријатељио са укућанима, па би често, кад ја нисам код куће, госпође нарочито дошле у моје мало шеталиште, да наберу својом руком цвећа и воћа. Од кад сам из обазривости престао чинити своје свакодневие екскурзије, био сам врло често доколан, па кад није моје присуство у рудницима било апсолутно нужно, могао сам до миле воље седети код куће и радити свој посао. Окружен свима својим драгим успоменама, заборављао сам Езиронске муке и невоље. У једном лепом абоносовом писаћем столу бејах удесио као неку скрињу, на дну које сам оставио слику своје матере ; тај је сто у исто време био и као неки природни заштитшдк свију љубавних залога, скупљаних сваког боговетног дана: од бавенских ружа до малих нацрта Сентандреје, које је Мара цртала обноћ и које сам крио од туђих очију, размишљао сам о своме животу, — ту сам једино нроводио пријатно часове, и сневао о будућности. Желећи једном саопштити поближе господину керандрејском срећне резултате наших радова, замолих га да враћајући се у замак удари кроз Во-Сежур, а то га свраћа са правога пута само за неколико корака. Наслонио сам се на прозар, премишљајући о идеји, за коју сам сматрао, да ће бити велико индустриско откриће — кад.