Otadžbina

222

Р Е М О Н

Овако тумачење било би љута увреда. Маркиза охола до вређања, иосматраше ме својим презривим погледом. Разумели би <;е врло добро, да се није послужила женским лукавством, те се латила срестава увређене жене, па ме баш јачина њезина гнева умири. — Мислио сам, госпођо, одговорим хладно, да ће та околност бити од интереса по вас ; ако нема никаквог, онда вас молим, опростите мојој несмотрености.... — 0, не, господине, ви сте отишли тако дааеко, да се не можете повући ! настави она одважно, па би хтела видети, да ли би сте били толико храбри , да јасно изразите вашу увреду до краја. И тај ваш милостиви савет без сумње значи , да ја треба да се плашим доласка мојега мужа. Госпођа Керандрејска уживаше у мојој забуни : знала је добро, да се ја нећу усудити рећи јој : »Ви сте дошли на љубавни састанак. к Но у том тренутку несмотрено се указа на окуци стазе господин Мељан... Повуче се нагло , али ипак беше доцкан, јер маркиза примети, да сам га опазио. Она не могаде у том тренутку савладати своју забуну. — Међер сте ви неки подлац! подлац! подлац!.... повика она збуњена стидом. Па ломећи руке грчевито и бесно, искида своју мараму на комаде. Овај поступак показиваше још толико стида и поноситости, да ме обузе као неко сажаљење према томе пониженом срцу. Ту је било још наде, јер је поцрвенила. — Ви хоћете да ме прокажете, да ме упропастите !... понављаше она, али ћу вас још пре тога отерати као сваког бедника! — Части ми, госпођо, ја желим да вас спасем : ценим вас и иоштујем ради ваших борба и храбрости ваше. Видео сам вас, где трпите, жалио сам вас а не оптуживао ; само случај открио ми је вашу тајиу, и ту тајну, кунем вам се, сачуваће моја оданост ; пријатељ вам је на услузи — Пријатељ ! упаде ми она у реч, ви ?.... никада ! С каквим правом ви завирујете у моју душу ? 0 каквим ми правом нагоните румен у образе ? Приморавате ме да црвеним. Пријатељ.... истераћу ја тога пријатеља из своје куће, или ћу сама из ње изићи ! За време овога чудноватога положаја. ми смо дошли до тога, да смо без околишења говорили о страсти, којој је ова јадна жена са свим малаксало почела подлегати ; њени најскривенији осећаји излетали су из скрушене јој душе ; гњев је разорио свако устручавање, и проклињући свој узбуњени понос ; не могући више одрицати своју слабост, она је признаваше бурно и отворено, кунући ме јетко, што сам је открио.