Otadžbina

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

293

Овакав закључпк и самоме писцу изгледа на први мах сумњив, а.ш одмах за тим усваја га, налазећи да и ои није на одмет. Чини нам се, да се никако не може примити оно мњење гшшчево. Ако иозориште узмемо у смислу једне врсте уметности, т. ј. ако у њему гледамо позорницу и драме, што се на њој представљају, онда оно, као и свака друга уметност, не може имати никакве у напред смишљене цељи, намере, тенденције. Ни једно уметничко дело није се могло уздићи до праве уметничке висине, ако је служило извесним цсљима, зарад којих је створено. Свако уметничко дело постаје зарад саме уметности, дакле.зарад самога себе. Н. пр. велике драмске ђеније подстицала је сама њихна околина на стварање њихових песничких производа, а никада какве у напред смишљене намере. С тога је дакле и позоришту цељ само позориште, т. ј. драмска уметност. Што се тиче разних нарави у публици, то иишта не смета драмама. Јер све те разноврсне природе људске су, па као такве дају се заинтересовати оним, што је у опште људско, — дакле и добрим и злим, и веселим и тужним. А сувремени појам о драми иије више онако једностран, као у иређашња времена, те да износи на позорницу само веселост или само тугу. Све је то смешано једно с друдругим, и у прав[,м тога двога увек има. Према томе дакле, у свакоме правом драмском делу, наћи ће разноврсне природе људскевише или мање оно што је за њих примамљиво. Најпосле, драма и изиоси пред нас најразноврсније шаренило карактера, нарави, али не за то, што јој је намера да угоди разним : темпераментима публике, већ за то, што се једино на тај начин може изнети пред нас околна природа и околни живот, истински и не једностран. Права драмска уметност нема потребе да служи укусу и наравима, као год што и сама природа томе не служи. После поменута питања, долази писац на закључак, да је позориште бивало често васпитавано од саме публике, па наводи за пример некадањи укус већега дела публике према драмама, као што су: »Смерт царја Уроша« или »Несчаснаја љубав чрез једну ципелу«, а с друге стране допадљивост неких комада, са пуно нежности, образованијој публици. Из свега овога види се, да и сам писац није на чисто с тим, како да се одреди, карактерише пређашњи укус публике. Никако не можемо да видимо, којим је врстама дела наша публика била наклоњена. Изгледа нам, да су горњи примери са свим на брзу руку узети, без брижљивијега проматрања. Сем тога, писац налази, да су покретачи код публике из Светиће: ога доба они исти, односно драмскога^ укуса, који и код наше публике.