Otadžbina

294

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

Ово је истина. У опште узевши, укус скоро ни у длаку није до данас одмакао у усавршенству своме. Но при свем том, држимо, да никако не стоји, да је ма који део публике, а особито већина њена икада имала укуса за „Смерт царја Уроша" или томе сличне комаде , јер баш они нису ни могли задовољити своју публику, по што у себи немају ни вештих сценерија за око, нити пак песама, свирке или игре. Кад се већ писац упустио у набрајање примера, чини нам се, да би боље погодио, да је узео за пример Отеријеве комаде, особито комедије, у којима је публика могла много више уживати, јер јој се ту говорило простим њезиним говором, често истом досетком, која се из најобичнијих уста чути може, па опет о стварима тако интересним за њу, које је често у својој средини виђала. Дела као »Кир Јања к , »Зла жена«, и т. д. имала су превелике своје цене код публике. Исто тако пишчеве мисли о данашњем укусу публике неодређене су. Помиње се као одређено само то, да се један део наше публике повео за укусом модерне Француске драме, док је, вели се, мањина здравога укуса. Започето , а нерешено питање о некадањем и садањем укусу наше публике, покушаћемо да сами протумачимо. Познато је истина, да су суседне литературе и на нашу имале јака утицаја, да више пута, по његовим деловима можемо да распознајемо стадије, кроз које су оне иролазиле. Истим путем утицала је и страна драмска књижевност на нашу. С њом је упоредо ишао и страни литерарни укус. Особито ћемо то очигледно распознати у преводној нашој драмској књижевности. Ту ћемо наћи ваљаних дела из класичкога иозоришта 17. века, романтичке школе и модерне Француске комедије. Док су таква дела читаве књижевне револуције стварала на страпи, дотле су код нас скоро и нечујно прошла и више мање хладпокрвно су гледана, или бар са скоро са свим подједнаком симпатијом. Држимо да ће овоме бити узрок, што наша публика није пролазила кроз исте Фазе, те да би овакве појаве биле јако уткане с њеним животом, да би истицале као нужност њена. Па и поред свега тога, кад узмемо за пример сразмерно много образованију публику од наше, н. пр. Француску, видећемо, да је и ту још једнако на дневноме реду питање о укусу код публике и тражење начина, како да се томе злу доскочи. Узроци оскудице у здравоме укусу код публике, и стране и наше, налазимо да се дају испитати: II у њеној недовољној спреми за схватање драмских дела и 2) у општем духу овога века, који није век драме, као оно што 17. бејаше столећем трагедије.