Otadžbina

ДОБРОВОЉАЦ

Тако га је јарац роговима луп'о, Да је поп већ скоро у несвести био; После је о њега сва јаја полуп о, Што је поп у корпи за собом носио. Кад је дош'о кући, рухо беше тако, Да је за њим тужан заман дуго плак о. 18. Тај 11оп, веле. за то није им'о мира, Што ни сиротињи није прашт'о бира. Још код те механе једно дрво има, Под којим је давно закопано благо, Али се копање никоме не прима Сваком је труд био узалуд, занаго. Ко сикиру дигне, та то дрво сече, Не може од црне смрти да утече. 19. Па баш и те ноћи, што је прошла била, Нека људа дошла, па у крчми пила, А када се напи, сикире се лати, Да то чудно дрво са благом посече, Али кад у њега стаде ударати, Као да је неко поткиде, подсече: Поведе се, клону, па на земљу паде, 11 тако на земљи до сутра остаде, 20. Па кад Паја туда с колима наиђе, И он мртво тело пред механом виђе. Погледа га боље и познаде таки То је некад био његов сеиз вредан, Послушан је био као, војник сваки, Ал је често био и одвише жедан. Жао беше Паји, па уздахну лако: »Еј, Јоване, к рече, »зар да свршиш тако?« 21. Ал се Јован трже, па отвори очи, И, кад виде Пају, брже боље скочи. Салутира таки — засмеја се Паја, Па му вес'о даде, да попије коју, И Јован посрну два три коракљаја, Па оде да тражи стару срећу своју, И синоћ је, јадан, и сувише пио, Па је за то јутрос мртав-пијан био. 22. Зачуђен свет, гледа, шта с Јованом беше, А тарнице Пају у Шабац однеше. На брзо је Паја до Мајура допГо, Па и на камичку ћуприју наиш'о, И кроз гиздав Шабац на колима прош'о, II у градско поље непознат изапГо. Па и кад се граду на капију јави, Стражар нит га позна, нити га поздрави.